На управо завршеном 63. филмском фестивалу у Локарну, новосадска глумица Јасна Ђуричић награђена је признањем „Златни леопард”, за најбољу женску улогу у новом српском филму „Бели, бели свет” Олега Новковића. Ова неоромантична љубавна драма о страсти и жудњи за бољим животом у рударском Бору – некада симболу социјалистичког просперитета, а данас пропадања и безнађа, освојила је и награду за уметнички филм „ArtCinema” коју додељује међународно удружење за уметничке филмове ЦИЦАЕ, што је важна препорука за пласман нашег филма у светској биоскопској мрежи.

Јасна Ђуричић, коју публика познаје по хваљеним и награђиваним позоришним улогама, али и по епизодним ролама у филмовима „Мемо” Милоша Јовановића и „Јесен у мојој улици” Милоша Пушића, истиче да је вест о награди, коју није очекивала, затекла неспремну.

– После првих пројекција филма у Локарну, чула сам се са редитељем Новковићем и сценаристкињом Миленом Марковић. Рекли су ми да је филм врло добро примљен и код публике и код критике, и да сходно тим реакцијама треба очекивати неке награде. Нисам очекивала да ћу добити награду, сматрала сам да ће бити награђен филм у целини, а замало што није добио награду – каже за „Политику” Јасна, која је угледно признање освојила за тумачење лика мајке Ружице.

– Већ сам се навикла да тумачим ликове мајки, што је био случај и у ранијим представама по Миленинин текстовима, попут оне у „Находу Симеону”. Последњих година погодило се да смо се Милена и ја пронашле и да се добро разумемо. Лик Ружице је још један од дивних ликова које он зна да напише, да створи квалитетан женски лик. Њено писмо је пуно сокова и када имате Миленин текст пред собом, са задовољством имате чиме да се бавите у том материјалу – истиче Јасна и каже да не крије да нема илузија у животу, али да се, попут јунака у филму „Бели, бели свет”, још увек нада.

– Попут ликова у Милениној драми „Шума блиста”, ја немам илузије, осећам се напуштеном. Тако је и Бор, у односу на Београд и Нови Сад, напуштен и препуштен себи. Свуда у свету осама и напуштеност су све учесталији, а живот се бори сам. Често се питам одакле нам свима снага да наставимо даље и одакле више црпимо енергију да издржимо. Као и у филму „Бели, бели свет”, у животу побеђују љубав и страст, јер има наде у и сценарију, и у животу. То ми је најважније и у послу и у животу, без обзира којом материјом се бавим, јер нада постоји, јер јесам оптимиста – каже наша саговорница и тврди да комади и сценарија Милене Марковић, иако наизглед мрачни, нуде оптимизам.

– Миленини комади и сценарија су само на први поглед црни, али нуде светлост, животно бело и вољу за даље. У тим текстовима црнило видите на прву лопту, али није баш тако, јер она много тога учитава у текстове, и лепо и ружно, и духовито и цинично и иронично – додаје награђена глумица и истиче да  је уживала у раду са редитељем Новковићем.

– Олег на филму ради слично као што радим у позоришту. Снимали смо хронолошки према сценарију, што је мени одговарало јер сам пре свега позоришна глумица. Његов рад са глумцима је ненаметљив. Атмосфера на снимању је била добра, опуштена и природна и врло ми је пријала – присећа се Јасна која је у филму играла уз Уликса Фехмиуа, иначе и продуцента филма, Хану Селимовић, Небојшу Глоговца, Милицу Михајловић и супруга Бориса Исаковића.

– Борис ми је доста помогао током снимања, а и имали смо много заједничких сцена и дана снимања. Пажљиво ме је пратио током рада, заједничким снагама смо градили наше ликове, јер смо дуго заједно, и једно другоме смо и критика и подршка.

И. Аранђеловић

-----------------------------------------------------------

Страни медији хвале „Бели, бели свет”

Филмски центар Србије саопштио је после премијере филма у Локарну да је „Бели, бели свет”, реализован у српско-немачко-шведској копродукцији и уз подршку нашег министарства културе и фонда „Еуримажа”, наишао на добре оцене и критичаре и публику. „Изузетно остварење српског редитеља Олега Новковића. Услед патњи у свету, једина лепота коју можеш да даш свету јесте лепота трагедије (која је есенција онога што редитељ приказује)”, оценио је париски „Монд”, док су женевски „Tribune” и часопис „ScreenDaily” објавили да је реч о „храбром филму” и „прелепој српској трагедији и правој балканској опери”.