Meni

Kultura

INTERVJU: KATARINA BRAJOVIĆ, PISAC

Život za knjigu u lepoj Veneciji

Bilo mi je važno da podnesem „izveštaj” iz 1499. godine, i da sagledam priču o uspehu Božidara Vukovića, prvog srpskog štampara

Katarina Brajović (Foto: T. Janjić)

Venecija i Evropa petnaestog veka u previranju novih ideja, ali i u strahu od Bajazitovih osvajanja, i čovek iz naših krajeva Božidar Vuković, koji život posvećuje knjizi u tom svetu, teme su prvog romana Katarine Brajović „Štampar i Veronika”, u izdanju „Štampara Makarija” i „Oktoiha”.

Ovo delo biće predstavljeno večeras u 19 časova u Biblioteci grada Beograda, a u razgovoru će učestvovati Aleksandar Jerkov, Gojko Božović, Marko Krstić i autorka.

Povodom jezika ove knjige, izraza iskusnog pripovedača, koji je istančan i graciozan, kao i renesansni duh koji dočarava, Katarina Brajović kaže:

„Te snažne slike nosim u svojim vizijama još od detinjstva, kada su nam roditelji pokazivali reprodukcije vrhunskih slikarskih dela renesanse, kao jedan originalni preindustrijski svet. Želela sam da ova knjiga bude posvećena takvoj lepoti i kreaciji, kao kontrast našem sumornom svetu. Predmeti iz renesansnog vremena završavaju u muzeju, a naše stvari iščezavaju, sve kraćim putem.”

Stiče se utisak da ste napisali knjigu koju biste i sami želeli da pročitate, knjigu koju u „bokačovskom” stilu treba odneti sa sobom iz grada i čitati negde na miru. Ili je istorijski roman Vaša prevashodna ljubav?

Imala sam ideju da napišem slojeviti roman koji će u svoj svet uvući čitaoca, u okviru forme bliske klasičnim definicijama romana. Žanr istorijskog romana, pri tom, nije bio neophodno i isključivo rešenje, on mi je samo poslužio da iskažem svoju prvobitnu zamisao. Mislim da je čitaocu eskapizam, odvajanje od svakodnevice, jedan od glavnih motiva da se drži knjige. Bez obzira na privlačnost savremenih tema, pravilo je da nas egzotika pripovesti priljubljuje uz tekst. Lepa književnost je oblik odsustva iz stvarnosti. Za mene je bilo važno da podnesem takav „izveštaj” iz prošlosti, da se vratim u 1499. godinu, i da sa vremenske distance, pod oštrom svetlošću, sagledam priču o uspehu čoveka koji je dospeo u stranu sredinu.

Na koji način Vas je podstakla ličnost Božidara Vukovića?

On je važna ličnost srpske istorije književnosti, zabeleženo je da je bio prvi srpski štampar, deo ekipe koja je na Cetinju napravila „Oktoih”, mada zapadni istoričari ne veruju da je „Oktoih” nastao tamo, već da je štampan u Veneciji. U svakom slučaju, postoje zapisi o Božidaru Vukoviću i kod Miroslava Pantića i Nikole Samardžića. Dokumenti nisu zaokruženi životnim detaljima, premda je Vuković ostavio dva testamenta, uz niz napisa kojima je opremao svoje knjige, i koji svedoče o tome da je bio bogobojažljiv, veoma posvećen pozivu čoveka koji štampa isključivo crkvene knjige, smatrajući da time pruža ono što je njegovom narodu u tom trenutku nasušno. Božidar Vuković bio je i čovek koji je, napustivši svoj rodni kraj, u Veneciji, u tuđem svetu punom zamki, postigao uspeh, bogatstvo i ugled. Rekonstruišući formulu njegovog života, preplićući faktografiju i fikciju, sačinila sam ovu pripovest.

Roman prikazuje razvoj štamparstva, uspon humanističkih ideja, ali istovremeno i njihovo poricanje, pa i zabranjivanje knjiga. Isti antagonizmi za svako vreme?

Period u kojem se rukopisna tehnika prenošenja znanja prevazilazi, i kada se začinje industrija knjiga, sličan je trenutku koji mi živimo, odnosno prelasku sa štampanih na digitalne medije. Tranzicija uvek ima svoje žrtve i miljenike. Postojali su ljudi koji su bili spremni da daju život za knjigu, za njenu budućnost, ali i otpor među onima koji su osećali da gube kontrolu nad pismom. Štampanjem, knjiga napušta manastirske biblioteke i skriptorije, postaje proizvod. To je začetak trgovine knjigom kao specifičnom robom, koja sada poprima nove oblike, pred našim očima. Štampanu knjigu u našem vremenu verovatno čeka sudbina rukopisa iz te 1499. godine.

Svet romana prilično je dinamičan, od Crne Gore, do Venecije, Rima, Ravene, Ferare, Stambola, što pokazuje da su i tada ideje brzo nalazile svoj put?

Privilegija putovanja bila je strategijski raspoređena, a oni koji su imali mogućnost da putuju odavali su se avanturi sa mnogo strasti i sa ciljem. Ovo je i roman o izbeglištvu, mnogi likovi su izgnanici koji pokušavaju da pronađu novi život. Da bi se iznele te krize, potreban je psihološki kapital, faktički  jedini teret koji čovek može da ponese sa sobom: nada, strpljenje, odlučnost, hrabrost, pamet. U to vreme, postojale su mnoge vrste izbeglištva koje poznajemo i danas, ali je propast Vizantije nadmašila svu maštovitost prinudnih pomeranja ljudskih zajednica. Ako je za utehu, to je doprinelo intelektualizaciji Evrope, otvorivši put misli antičkih filosofa.

Naslovna ljubavna priča ipak nije u centru ispripovedanog, a žena, pesnikinja i kurtizana, koja je predmet ljubavi štampara, netipična je i napredna za svoje vreme?

Pesnikinja Veronika Franko zaista je postojala, njeno delo se i danas smatra interesantnim, a pisala je rime o svojim ljubavnicima. Njenoj biografiji dodala sam detalje koji su bili važni u kreiranju dramske strukture romana. Istorijska Veronika bila je optužena za veštičarenje i bilo joj je suđeno. Na sreću, oslobođena je optužbi, za razliku od mnogih drugih žena koje su zbog istih razloga gubile život. Iako je sudbina Veronike Franko mogla da inspiriše čitav roman, ja sam se njenim likom poslužila usput. Njen primer, međutim, pokazuje da je i stara Venecija bila rigorozna prema svemu drugačijem, a ne samo blistava scena za ljubavne dogodovštine.

Marina Vulićević
objavljeno: 28/11/2012

Poslednji komentari

ana  | 29/11/2012 17:13

Odličan intervju, Na inspirtivna pitanja spisateljica je dala odgovore koji suštinski upotpunjuju njenu fscinantnu knjigu, misao o njoj.

Vasilije Moravski | 29/11/2012 19:23

Bravo Katarina. Procitao sam roman. Odlican je i potvrdjuje autorkin veliki knjizevni potencijal. Srpska knjizevnost je posle mnogo vremena dobila jednu novu i autenticnu licnost.

Za Vaš uređaj postoji Andorid aplikacija, želite li da je instalirate?

Instaliraj Kasnije