У Суботици је одржан први Међународни позоришни фестивал „Desiré Central Station“, према идеји и у организацији позоришта „Деже Костолањи”. Чињеница да фестивал није конципиран као такмичарски, да нема жири, нити класичног селектора, може се, између осталог, разумети тако да је његов примарни смисао уметност сама, есенцијализовано позориште, чисто, истинито, неизманипулисано окупљање уметника, публике, стручне јавности. У том погледу, овај фестивал се разликује од већине домаћих фестивала, чији формални оквири-начини селекције, рад жирија, доношење одлуке о наградама, често прљају уметност, удаљавају се од суштине позоришта, односно, уметност ту често постаје средство у грабљењу неких личних интереса који немају баш много везе са уметношћу. Све то је овде, у доброј мери, избегнуто, укидањем тих класичних формалних одређења.Репрезентативни пример посебности овог фестивала је чин његовог отварања, један суптилно провокативни и дискретно иронични перформанс,који су извели глумци позоришта „Деже Костолањи“, заједно са њиховим редитељем/управником (Андреа Ердељ, Марта Береш, Имре Елек Микеш, Габор Месарош, Андраш Урбан). Они су се ту духовито, а субверзивно, играли конвенцијама понашања у позоришту (упозорења о искључивању мобилних телефона), односно предметима жеље, латентним воајеризмоми другим аспектима очекивања публике (излагање обнажених делова тела актерки).

Функцију разводника и гардеробера, за прилику отварања фестивала, обављали су, такође, глумци позоришта „Деже Костолањи”. Такав поступак се може схватити као један паратеатарски чин који, имплицитно, намеће идеју да је читав тај догађај - окупљање публике, новинари који лове приче, уметници који приказују свој рад итд - чисто позориште. Један theatrum mundi, у шекспировски метафоричном смислу, где смо сви неки глумци друштвених драма. Укратко, ови неконвенционални оквири фестивала „Desiré Central Station“ продрмали су темеље осталих фестивала, подстичући на анализу њихових основа, структуре, друштвеног значења.На фестивалу је приказано петнаест представа, из Босне и Херцеговине, Мађарске, Хрватске, Словеније, Македоније, Бугарске, Србије, у домену драмског и плесног театра, као и граничнијих, хибриднијих извођачких форми, обједињених тежњама ка истраживању, формалном, као и идејном. Једна од представа коју је публика видела је „Пијани процес” редитеља Ивице Буљана, настала на основу драме Бернар - Мари Колтеса, адаптације романа „Злочин и казна” Достојевског (продукција Сцена Горица, Велика Горица). Она је сасвим конзистентно остварена и свакако је типична за програм овог фестивала, у смислу његових експерименталних тежњи. Редитељ је утврдио квалитетну основу за успостављање високе мере аутентичности игре, на сценографски потпуно редукованој сцени, не трудећи се да насилно створи илузију, већ је, напротив, на различите начине, непрестано урушавајући - глумци се обраћају инспицијентима, улазе у комуникацију са публиком, видљиво излазе из ликова итд. Сценска сведеност, стилизација, одсуство потребе за маскирањем и илузијом, посебно су ефектни онда када се у представу укључе пројекције сенки, гротескни плесови, сонгови, јер, у таквом базичном минимализму, ови елементи стварају једну узаврелу атмосферу која има продорно дејство.Глумци Ивица Видовић (Мармеладов), Гордана Гаџић (Расколњикова), Ана Виленица(Дуња), Луција Шербеџија (Соња) и други, психолошки рафинирано играју фрагменте низа различитих драма, без претензије ка јасном приповедању, што је оправдано јер је реч о познатом наративу. Та неоптерећеност императивом линеарне нарације веома је плодно полазиште за размаштавање саме игре, трагање за специфичним начинима сценског изражавања. Представа је структурисана као мозаик, склоп распарчаних фрагмената кошмара. Таква форма потпуно одговара садржају представе - приказу губитка разума, борби са мраком лудила, општем измицању тла под ногама. Суочавања ликова са њиховом одлуталом свешћу, терором алкохолизма, бруком немаштине, ударцима сумњи и страхова, али и грчевитом потребом за љубављу, као и вапајем за опростом, Ивица Буљан је на сцени исцртао сасвим сензуално и поетично, дефинишући, при томе, човека као сложено, контрадикторно биће кога чине и грешке, ломови и ожиљци од удараца које је успео да преживи.