Коментаришемо у Лондону Едвард Луси-Смит, водећи теоретичар савремене уметности (аутор најновије монографије о мени), и ја текст у „Политици” под насловом „Али, авај, левичари нам све отеше“. Аутор текста је, претпостављам, због стила писања, записничар политбироа, а каже да је и куратор овогодишњег Октобарског салона, извесни Стеван Вуковић.

У поменутом тексту тај куратор проглашава да сам неписмен, да не разумем уметност, да сам хвалисавац, да мрзим Париз из немоћи и да не волим жене!? А ја сам само говорио о „визуелној уметности“. Ово све зато што сам се усудио да јавно напишем у овој рубрици оно што сви знају, да манифестације сличне Октобарском салону, као и он сам, представљају сајмове дилетантизма и кича, предвођене државним кураторима и „државном авангардом“ – апсурдом који упорно опстаје захваљујући државној вољи, а на општу штету.

Смешна је кураторова стратегија налик закону спојених судова по којој она функционише. Он мисли да ако мене што више лично дискредитује, сразмерно толико ће смањити количину дилетантизма и кича на Октобарском салону! Његова тврдња да не постоји кич на Салону, пошто су на њему представљени сами поставангардисти, гротескан је доказ патолошке ароганције. Наш куратор је, дакле, већ превазишао авангарду и отишао корак даље, па напунио Октобарски салон поставангардом, а сама објава кураторова којом је прогласио изложбу поставангардном довољна је, мисли он, да је вакцинише против сваке критике.

Очигледно господин Вуковић није прави човек који је одабран да се обрачуна са мном пошто он више инсистира на својим душевним стањима док чита мој текст, него што износи аргументе у корист Салона. Он нам тако приказује своја стања „злурадог задовољства“ и „гнусног осмеха“. Очекивали смо и болове у стомаку, тешку пробаву, које заиста никога не интересују, осим њега. Знам да у недостатку аргумената долази до оваквих тегоба, пошто куратор није у стању да објасни зашто Салон није сајам кича и дилетантизма.

Напомињем да оно што ја називам дилетантизмом и кичем, то исто Бенито Олива назива ђубретом (а идејни им је отац). Он је пре неколико година у Београду изјавио да је скоро цела продукција, мислећи на „визуелну уметност“ у последњих тридесет година у свету, нагомилала исувише ђубрета које треба у великој мери избацити из музеја. Поменуо сам на почетку још једног вашег духовног оца, а мог пријатеља Едварда Луси-Смита, који за ваша височанства чак никад није ни чуо пошто се, како каже, бави само оригиналима из те области.

Куратор Вуковић тобож није разумео да ја никако не стављам у исту раван филмског режисера Жилника и кураторове артисте који би желели да се баве и филмом, тако што укључе камеру и док она зуји, објаснили су им куратори, да у том моменту они управо стварају уметничко дело. Жилник је комплетан филмски режисер кога сте узели из неког другог филма, а не из вашег. Могли сте ту да увалите и једног Фелинија или Мона Лизу или Рембранта, свеједно; они би служили само да вам дају кредибилитет, иако сви добро знамо да они никако не припадају вашој цркви, пошто су своја дела створили из сасвим другачије перспективе од ваше.

Немам намеру да вам објашњавам детаљно зашто су ваше манифестације кич и дилетантизам, пошто сте ви свесни те чињенице исто колико и ја, али мислите да нико то није приметио. За то није потребна никаква специјална терминологија, као што ви захтевате, да би се рекло оно што видимо. Сви знамо да је у ликовној уметности тешко рећи шта је добро, али шта је лоше то одмах знамо – пошто боде очи.

Ваша тврдња да сте поставангарда је смешна. Од Марсела Дишана сте ево већ сто година авангарда која ништа ново не доноси. Мржња према духовности је мото ваше акције, јер духовност смета вашем поретку. Суштина ваше тезе је: сви смо ми уметници – значи уметника више нема. Уметност је мртва, а ви сте крунско достигнуће и крај свега.

Најзад, драго ми је што господина Вуковића боли мој дугогодишњи боравак у Паризу и Европи. А шта ћу јадан, кад сам Европљанин, пошто сам и француски и српски сликар. Кад куратор буде објавио осамдесет речи неког свог текста у Европи – колико сам ја имао до сада самосталних изложби по свету – моћи ћемо да разговарамо. Шаљем вам поздраве са још једне моје изложбе у Паризу у галерији „Ла ин Бренер“ коју сам синоћ отворио. Послаћу вам разгледницу са мојих изложби у музејима Темишвара и Букурешта у новембру и децембру, пошто каталог не заслужујете.

Али ружно је да ја о себи причам како бих вам рекао да нисте у стању да ме дискредитујете вашим изјавама и тако прикријете ваш кич. Питајте угледне светске ауторе из области којом се бавим шта о мени мисле. Читајте дакле Марка Л’Бота, Алена Жуфруа, Беате Раифеншаид, Клода Молара, Едварда Луси-Смита и низ других. До тада, верујте ми што вам тихо шапућем на уво, а што сви знамо: ви надасве, наносите велику штету култури.