Кад год не исприча своју причу, сликар нас хвата у замку: јер, ми бисмо хтели да знамо шта те његове фигуре, људска тела, хоће да нам поруче. Имају ли она неку своју причу?

Шта каже, или шта пише Љуба Поповић када не исписује слику?

Прво што сликари причају о свом атељеу јесте светлост. Или тама. Можда зато што размишљају о атељеу као о некој врсти стаклене куполе, светионика. Или пак опсерваторије. Када главни јунак филма Sweet Smell of Success Берт Ланкастер излази на врх вишеспратнице у центру Њујорка, задивљено посматрајући трепераву светлост велеграда у смогу, изговара, дубоко удишући: Волим овај прљави град. Сценом града у ноћи, снимљеном из птичје перспективе, редитељ нам у тренутку наговештава след будућих збивања у животу јунака овог ноар филма. Можда би ова филмска секвенца могла да послужи као увод у симболику приче о атељеу у куполи, у Загребачкој улици бр. 2, у Београду, у својеврсној реминисценцији сликара Љубе Поповића (Монографија – Цртежи 1952–1962, Модерна галерија Ваљево, 2010), где он упечатљиво описује своје београдске почетке. Била су то чудна времена.

Немамо реч за ту таму: зграда преко пута хотела Бристол, с погледом на главну железничку станицу; оближњи парк. И данас, место ноар дешавања. С времена на време, сви ми прелазимо ту таму и видимо све: толико све да ништа више не желимо ни да разазнамо. Љубин сликарски „дух распадања” – иначе потпуно несвестан – није по вољи неких угледних сликара тога времена. Нимало ретка појава када уметник одбије наметнуте конвенције. А ту су и бескрајне завере онога што се слика против сваког униформног простора или перспективе – ка лихт роза будућности. Помиње Васу Поморишца и Винка Грдана, који су га тада избацили са Примењене академије. И господина Марка Челебоновића, који га потом прима на Ликовну академију јер историја од Љубе нешто очекује.

Нимало случајно, Љуба се дружи са Живојином Павловићем, који у његову класу на Академији стиже са лечења на Голнику. Он је први похвалио Љубине цртеже; препоручио му Томаса Мана. Открива му Чаробни брег. Оно што ствараоце тог доба привлачи јесте илузија стварности у свој њеној демистификацији. Павловић у својим филмовима драматским набојем „осветљава” полусвет који тавори на дну друштвене лествице. Ето, то се дешава и на Љубиним платнима: још само неколико актова стараца, губитника и бескућника/бескућница које је живот исписао, и све је ионако отишло до ђавола! Ако нисте, треба да их сусретнете. Ту, на улици. Речима се не могу описати.

Ево и Љубиног признања: Никад нам није позирала нека згодна жена или какав лепотан. Ја сам исто као Жика нашао свој тамни свет. Тако сам од тог света који сам прецртавао створио читаву филозофију уметности и живота. А тај исти Павловић, угледни писац есеја, филмске критике и приповедака, поставља питање етике револуције. Боље речено – распада етике у сусрету са стварношћу. Времена у коме су норме грађанског начина живљења и понашања расточене. Када еуфорија масовних немира прелива као (црни) талас све бивше вредности, тада већ уништене. Да: уметникова реч ослобађа нас тешкоће и страха да прихватимо дело и себе саме у том делу. Уосталом, зар није улога и циљ уметника да нестане? Онај који је направио слику у којој други препознају себе, више не постоји. Забележио сликар Кристијан Болтански.

Још нешто о сликаревом односу према делу Живојина Павловића читамо у наслову поглавља у Монографији, „Живот је тама“. Као и тамна мрља почињена над Живојином. Међутим, то није била политичка прича и у томе су сви погрешили, пише Поповић:  Жика је тражио црњак било где. Он би га нашао и у Њујорку, јер је то био његов свет.

О томе да је људско тело на Академији савршено (али грешно) писали су многи. Али постоји и „избор” акта – показује Франсоа Жилијан (О суштини или о акту). Љуба у телу, које није телесно, већ и трансцендентно, проналази неке особености. Зашто? Зато што акт, који се излаже без разлике у својој огољености (после акта нема више ништа!), достиже надмашиво. Брутално одузимајући све с оне стране могућег, он кочи поглед, хвата жељу. Шта значи видети гола тела? То није продирање ни у какву мистерију: нема ничега у голом телу што би се могло одгонетнути – ако не то, шта је енигма једног тела – само тело, загонетно. Хоћу, говорио је Пикасо, да видим акт онакав какав јесте. Акт лишен шифре. То можда нисмо видели. А можда и јесмо?

Огољеност је радикалнија од тела одевеног, социјализованог, нафраканог; огољеност је постала готово непрепознатљива. Љуба исписује цртежима тело. Оно више представља некакав пут ка мучењу него мучење само, јер уметник испитује и уобличава не само слику, него и узајамне односе телеса, простор који их раздваја, црну рупу у коју су зароњена. Тело је за њега пре свега слика измученог тела, слика занемареног тела, које „обрађује” да би га спасао. Отуд, у овој монографији, свом поглављу надева име: „Искуство црне рупе”. Што је помало дошло од Пикасовог искуства у раду на Гертруди Штајн. Сећање или фикција, питамо се? Да ли то знамо? Постоји ли разлика?