Постмодерни чаробњак који те обузме док „још имаш успавану душу и у њу посеје неку слику, мирис или звук“ којих више не можеш да се ослободиш, Алесандро Барико (1958, Торино), један од најдаровитијих писаца савремене италијанске сцене, релативно рано спознао је да таленат, баш као и јавност и друштвено регуларан живот, може да представља прави проблем.

Почетком деведестих, његова прва књига ”Замкови гнева” доноси му европска признања а ”Свила” - светску славу, као и ”Пијаниста” и ”City” (објављени су и код нас, у издању ”Паидеие”), а захваљујући култној ТВ емисији ”Пиквик”, публицистичким текстовима и музичкој критици у водећим италијанским новинама, Барико постаје истинска звезда. Онда се, пре пар година, неочекивано повлачи, и далеко од медијске сфере, наставља да пише, држи предавања, подучава у школи наративних техника Холден у Торину, режира...

Срели смо се недавно на Фестивалу литературе у Мантови (Италија) где је држао предавање о немачком историчару књижевности Валтеру Бењамину. Тешко је прихватио разговор али је наша дугогодишња преписка обавезивала на то (”Ово ми је трећи интервју у последњих пет година”, нагласио је). Каже да му се допадају скривени светови канадског пијанисте Глена Гулда и геније једног Селинџера који је читав живот проживео далеко од очију света.

Пишући о Валтеру Бењамину бележите: “Идеје су као жене или поезија: њих не треба разумети, већ волети“.

Да, Бењамин је поседовао фину емотивну интелигенцију која је била наклоњена лепоти. Каткад је бележио мисли због њихове лепоте, а не због истинитости. На многим страницама исписао је мисли за које је знао да нису тачне али је њихова лепота била таква да је морао да их запише.

Свиђа ми се Ваша реченица у роману „Океан море“: “Да бисмо разумели, треба да заборавимо оно што знамо како би машта могла несметано да лута“.

Да, треба упити што више информација и потом их заборавити. Оно важно дешава се кад исплива на површину све што смо видели, примили и што је нестало. То је као подземна вода која, кад поново извире, постаје пуна соли, минерала, свега онога што је успут покупила.

У писању се дешава сличан процес. То кажем и мојим студентима кад изађу из школе Холден. Кажем им да треба да забораве све осим пар правила и како ја изгледам. Јер ништа није изгубљено, све се враћа. Све излази на површину. За то је потребно стрпљење и време али то је као вода, или настајање маховине... Лепота и таленат су дуги и спори процеси.

Као и Бењамин, кажете да је писање занат, а не ’слободна’ уметност.
У есеју „Наратор“ постоји нешто веома лепо што је Бењамин написао позивајући се на руског писца Лескова, који је говорио да пише као занатлија. Бењамин је то повезао са идејом да је приповедање занатска делатност.

Да ли је писање мануелни рад?

Јесте, апсолутно, чак физички. То је веома физичка активност. Ја сам занатлија. И трудим се да радим најбоље могуће. Писање изражава један део тебе. И један пекар изражава део себе. Важно је да ствара нешто што људи могу да држе у рукама и што носи неку енергију.

Није лако створити нешто што носи енергију…

Није али многи то раде. Можда ми то радимо на суптилнији начин али на крају остаје исти проблем: треба пренети енергију од тачке на којој се налазим ја до тачке на којој се налазиш ти. Онај који је правио твој костим, он је поимао идеју лепоте, талента, умео је да ради с тканином, кројем, дизајном, направио костим који носиш и пренео ти своју енергију. Онда сам те ја упознао и помислио: „Какав леп костим, како лепа жена!“. Дошло је до преноса енергије. Ми у свом позиву некад преносимо драгоценије ствари. Човек може да живи без костима, али не без читања, смеха, суза... Мислим да је најбоље рећи да смо ми занатлије.

Да ли из ’занатских’ разлога своје романе смештате у измишљене земље и само назначене, неодређене временске периоде?

Не знам, то је нека врста инфлантилности. То је као кад си дете, играш се и кажеш: „Кад бих био лекар, онда би ти дошао и ја бих те убио...“. А зашто кажемо кад бих био, а не ја сам! Зато што постоји тај отклон. У таквој игри морамо се одвојити од стварности. А писање се не разликује много од играња деце од 7 година кад си сам у соби, замишљаш и бориш са змајевима; ту нема неке разлике. Разлика је само у томе што је једно активност одраслог а друго детета… Ја сам помало детињаст. На почетку ми је било тешко да пишем књиге са ликовима нормалних имена...

Не волите обична имена?

Не, досадна су ми.

Не волите ни обичне ситуације. Не волите ништа што је обично...

Стварност, обичне ситуације... Ако желим да о њима пишем, напишем есеј. Напишем Варваре, Next, Барнум. Али ако треба да напишем причу, то је као да се опет играм у својој соби.

У прози, увек се’ играте’ истим темама, али ако треба да изаберем највећу – била би то прича о скривеном таленту, о некоме ко има божански дар и, парадоксално, тај дар чува у тајности. Волела бих да направимо паралелу између „Шпанске партије“, сценарија за филм који никада није снимљен, и „Пијанисте“. У првом наслову сликате лик Фаринелија, великог оперског певача који цео живот пева само 4 партитуре, а у другом - пијанисте који живот проводи на броду где његов таленат остаје заробљен.

С тачке гледишта писца занатлије, то је иста прича. Мислим да сви ми пишемо 3 – 4
приче. Написао сам 7 – 8 романа који у себи садрже 3 теме. Једна је прича о великом таленту који остаје скривен. Хипертрофија талента је инстинкт за скривањем. То је једна од три приче које причам.

Зашто?

Нема разлога. Ми постојимо да бисмо написали 3 – 4 приче. И можемо ту причу да испричамо најбоље на свету. То је прича о великом таленту и инстинкту скривања талента, због чега тај неко није несрећан већ то осећа као испуњење свог дара

Да ли и филозоф у вама – пошто сте филозоф по образовању – мисли исто?

Филозофски гледано, можда један део мене мисли тако. Да је последњи делић талента бег. Да, ако тога нема, то онда није прави таленат. Да када постоји способност експонирања, то можда није потпуни таленат. Ја лично више верујем талентима који живе скривени… Али не бих томе учио свог сина.

Да ли таленат остаје ’по страни’ зато што је тако предодређено или је у питању лични избор?

Уопштено говорећи, мислим да људи раде и јесу оно што желе. Оно што зовемо судбином, мислим да је само наша чудовишна способност да око себе стварамо жељену стварност. Некад имамо судбину која боли али многи то прижељкују. Многи желе да живе у болу, у слабости, рањивости. Тако се најбоље осећају.

Ваши ликови веома су рањиви. Допада ми се та преосетљивост, чини се као да ће се и на најмањи додир распасти у најситније делове. Како их стварате: да ли су то људи које сте срели или измаштали?

Последњи романи више се заснивају на стварним људима. Али на почетку, то је била ствар маште, оно што воле читаоци – измаштане ликове. Па опет, ти ликови имају одлике које су ми добро познате, имају ту рањивост. Ако прејака светлост падне на таписерију њиховог живота, они умиру.

Прејаки за смрт а преслаби за живот…

Да, то је истовремено велика снага и велика рањивост. Али многи људи су такви. Можда зато читају моје књиге. Постоји то зрно лудачке снаге скривене у стравичној осетљивости. Или обрнуто: зрно осетљивости под заштитом оклопа...

Који део себе дајете својим јунацима?

Мене има свуда помало.

Кажете да, кад нешто не знате да именујете, испричате причу. Чему служи прича, роман?
За мене, најистинитији смисао писања је у стварању лепоте, снаге, нечега што пулсира, што је живо, изван мене. Дакле, преда мном је мртва материја, потом се прича гради речима, реченицама, и на крају постаје жива. И носи моју енергију. То је преношење. Као када направите дете. Преносите живот и пуштате да расте пред вама.

Да ли је то и одговор на моје омиљено питање: зашто пишете?

То оно што најбоље радим. Да умем исто тако добро да трчим, ја бих трчао. Имао сам среће да радим оно за шта сам рођен. Ја пишем и никада нећу престати. Нема другог разлога. То је само животињски инстинкт.

Ауторка је уредник рубрике у Редакцији за културу РТС. Емисија из серије „Савремени светски писци: Алесандро Барико“ је емитована на II програму РТС-а 24. децембра у 22.00