Неко злурадо задовољство ме је сасвим обузело прошлог викенда, док сам чак у више наврата читао изјаву под називом Октобарски вилајет, објављену у Културном додатку овог листа. Будући да је то, очигледно, потпуно баналан и крајње немушто, од скупа општих места паланачког говоркања напабирчен,састав, којилегитимише само административна функција његовог аутора, председника Управног одбора Културног центра Београда, био сам, потом, веома узнемирен таквом својом читалачком реакцијом. Ипак, решио сам да га на неки начин прокоментаришем, не бих ли, у ствари, сам себи разјаснио шта ми је уопште држало пажњу док сам га читао, и зашто ми је, упркос свом мом отпору према њему, чак измамио и циничан осмех.

У том тексту свакако не треба тражити критику, ни ликовну, ни институционалну, ни друштвену. Она ту не постоји. Постоје само назнаке жеље аутора да се у тако нешто упусти, али се, услед несналажења у језику, како писаном, тако и у језику уметности, та његова жеља ни делимично не остварује. Као верни поклоник Волтерове десете музе – критике – применио сам све мени знане вештине упућеног разабирања када је реч о текстовима, не бих ли сачинио какву рационалну реконструкцију тога што је аутор желео да изјави.

На рационалном нивоу, ту ништа не штима. Описи не одговарају, будући да се, на пример, тврди да се ту налазе филмска дела која „фестивали не примају“, док се Жилникови филмови, а он је један од аутора на изложби заступљених, врте на десетинама фестивала широм света, о чему и штампа редовно извештава. Класификација такође не функционише, јер се ту тврди одсуство сликара и вајара, иако се, на пример, радови Биљане Ђурђевић тешко могу оквалификовати као нешто што није сликарство. Као контекст настанка изложбе поставља се нека државна директива, док је избор кустоса заправо вршио стручни савет, који је управо након те одлуке смењен управо од стране политичара и испуњен људима који нису из струке. Као разјашњење значења којаби се ишчиталаиз изложбе, тумачења тих значења, анализе смисла који се тако добија и вредновања целине тиме засноване, аутор просто уводи флоскуле „левичарски кич“ и „државна авангарда“. Он потом жонглира тим изразима, иако су аутори на изложби изразито поставангардни, а могу се назвати левичарима првенствено стога што неки од њих отворено критички преиспитују механизме структурисања поља уметности и поља јавности, не пристајући да само слепо производе радове који би одговарали јавном укусу, на чијем се слеђењу у ствари производи кич. Ти изрази у Шобајићевој изјави нису коришћени ни у складу са неким историјски датим начинима употребе, нити су редефинисани.Ту је експлоатисан само њихов афективни елемент. Уместо значења, оне призивају неосвештене представе и афекте с њима у вези.

Једноставније речено, делотворност Шобајићеве изјаве зависи од њене моћи да активира фантазију о постајању државним уметником, и некоме ко је тај процес већ узурпирао. А ко би то други био него левичари, који поново експропришу и национализују наше институције културе, насељавају их неким својим опсценим „инсталацијама“, изводе ту неке чудне бизарне „перформансе“, и све је то још упаковано у неки неразумљив концептуализам и користи се видеом као медијем. Тиме се свим оним јадним сликарима и вајарима који би просто само негде, било где, да изложе то што иначе праве по атељеима, одузима прилика. Одузима им се прилика и да буду јавно запажени и да можда, ако би им се посрећило, ако би увидели жељу државе и на њу одговорили, постану државни уметници.

„Али, авај, левичари нам све отеше“, чује се између редова. Можда би, уз одговарајући мелос, тај текст могао да се драматизује у игроказ о неоствареној љубавној вези сликара/вајара и државе. Ту би држава, сходно већ роду именице која је означава, морала да буде женски пол везе, јер, како је то Шобајић већ описао у интервјуу истом овом листу, од 2. септембра 2007, „кад је реч о сликарству за њих (за жене), у мајсторској радионици, нема места“. Тај игроказ ми се спонтано био појавио пред очима при првом читању датог текста, и потом сам видео неке од аутора са ове изложбе како лукавим потезима спречавају мрске конкуренте (сликаре/вајаре) да обљубе државу.

И то ми би мило, испуни ме неким чудним злурадим задовољством, јер, као и сви „куратори“, и ја бих ваљда требало да се нађем у категорији оних који мрзе сликаре/вајаре. Али, то су само прљаве страсти. На рационалном нивоу, Шобајић ми је отворио очи за много шта. Рецимо за начине на који се фризирају биографије. Тако Шобајић, поред ауторитета који црпи из чињенице да је на одређеној административној функцији, стално наглашава да борави већ низ година ван Србије, инсинуирајући да тиме стиче компетенције које нису само локалне. Како то у овом тексту наглашава, он већ деценијама у Паризу „прати сличне манифестације“. Док их он прати, неки од уметника са изложбе која је предмет расправе учествују у њима. Шобајић просто купи карту, да би ушао и то све видео,и, огорчен што ништа од тога не разуме, дошао у Београд и апеловао да се нешто мења. Српска јавност би ту требалода му помогне, да то што није успео да оствари у Паризу оствари у Београду, критикујући Париз, али наглашавајући да је он био тамо, и да је то његова специфична разлика спрам оних уметника који су живели уто време негде другде, рецимо баш овде. Критикујући Париз, и не само Париз, већ цео тај бели свет, можда би могао да постане и државни, српски уметник. Ко зна?