Културна политика никада није била инспиративна ни битна тема наше средине, зато што се никада није ни схватала важност и улога културе на сцени унутар земље, а још мање у наступу изван граница. Увек је све прече, важније. Неке друге теме су ових дана биле предмет пажње медија и културних посленика, подједнако грађана, стручних људи и политичара, који су се чак усудили да потцене интелигенцију обичног човека дајући изјаве које „немају везе с мозгом”.

Док се за „најбољу амбасадорку Србије у свету” изнајмљује стан од 7000 евра, а ни хиљаду јединица те исте валуте се не издваја за програме у простору који се годинама плаћа између 15.000 и 20.000 евра у једној од водећих европских држава, дотле, у неким другим земљама амбасадори Србије, не сви и не велики број, али ипак, чине напоре да са скромним средствима или својим личним новцем учине нешто и на најбољи начин представе земљу и покажу понешто од њене културе.

У главном граду Француске мало се шта дешава у нашем Културном центру vis-a-vis Бобура, зато што нема никакве стратегије, плана, никада није направљен буџет за културне садржаје, није именовано компетентно лице које би умело да покрене, води и да печат различитим и важним културним активностима. По изјавама државне секретарке Министарства културе то се, наводно, не исплати, јер Центар ионако ради. Знамо како ради и колико трага остављају такви концепти на француску јавност. С друге стране, МИП ништа не предузима да се такво поразно стање превазиђе.

У једној другој европској земљи – изузетно богате културне баштине, с најстаријом династичком кућом на свету, изванредним здањима, дворцима, музејима, дизајном, итд. – амбасадорка која представља Србију отворила је Културни центар унутар зграде амбасаде. Своју пространу канцеларију претворила је у изложбени простор а своје седиште преместила у неку мању одају, централни хол зграде опремила библиотеком и све те просторе учинила пријатним местом за пријем и окупљања бројних гостију. До сада је гостовало више наших истакнутих уметника. Приређено је више концерата, књижевних вечери, изложби.

 Након успешне поставке различитих ликовних интерпретација Милана Тепавца Тарина, ове недеље је у Културном центру наше амбасаде у Копенхагену отворена изложба београдске сликарке Селене Вицковић, у присуству бројних амбасадора, медија, директора музеја, галерија и других институција културе.

Селена Вицковић је уметница која се формирала између Београда и Париза. У Београду је рођена и школовала се, а специјалистичке студије је завршила на Beux-Arts, у Паризу, у коме је наставила да живи и ствара, повремено се враћајући у свој родни град.

Ако је осамдесетих Селена била ближа уметности која не узнемирава, крајем деведесетих она свесно твори визуелне дневничке записе својих коментара на сурову стварност, где кроз тематске циклусе говори о ометеном или разореном детињству, о дезоријентацији света у коме живимо, истовремено суровог, каткад поетичног и страственог, готово увек хаотичног. Било да полази од својих сећања на детињство, од емоција или интуиције, било да констатује како су данас деца врло лаке и честе мете, само играчке у рукама одраслих, Селена за своје доминантне мотиве узима дечји свет, представе предмета за игру или пак креира објекте од играчака или њихових сегмената. Изложба у Копенхагену могла би се назвати „Алисе више нема у Земљи чуда”. Играчке су поломљене или одбачене, лутке су покидане, обезглављене. Њихове очи су затворене као да не желе да виде или можда говоре о нашем свеопштем слепилу. Хаљинице, у којима често нема никог, умрљане су крвљу, на њима су уочљиве прострелне, таргетиране ране. Лица су узнемирена, нацерена, с исплаженим језицима, с подругљивим гестовима, претворена у језив а нем крик. У овај свет инфантилног кошмара у коме се можете сусрести са гротескним и дирљивим, у коме се кокетира отвореним повредама и наглашеном сензуалношћу, уметница уноси своју суптилност, емотивност и ликовну рафинираност. Ствара један кодирани свет, савремене иконе, призоре као слагалице, као сећања на време, без носталгије а с потребом да архивира и остави за памћење. Све делује заводљиво, али и опомињуће. Цртеж је експресиван а наглашено је и значење боје. Веома успешно су усклађене структуре са финим колористичким ткањима. Необично су ликовно привлачна и лепа њена дела, подједнако слике, цртежи и објекти.

Након недавне успешне изложбе у Риму под насловом „ 0 (нула) из владања” сада се у Копенхагену Селена Вицковић представља радовима из неколико различитих циклуса који сведоче о малом интимном универзуму једне изузетне уметнице са наших простора.