Osim „Političkog groblja“ autora Slave Đukića, imamo i groblje istina svuda oko nas, te sam dramu o ubistvu Zorana Đinđića napisao da bi istina o tragediji koju smo njegovom smrću doživeli ušla u svest, u dušu građana Srbije; bez toga nema moralnog ozdravljenja Srbije – kaže književnik, filozof i romolog dr Rajko Đurić, čija će drama „Đinđić efekt“ premijerno biti prikazana početkom jeseni u produkciji Centra za kulturnu dekontaminaciju, u režiji Zlatka Pakovića, i dodaje: „Posle te tragedije, godinu i po dana, kao poslanik u parlamentu, bio sam svedok svakodnevnih i sistematskih besomučnih pokušaja pljuvanja i blaćenja ličnosti i dela Zorana Đinđića, koja se nisu obazirala čak ni na ukorenjen kult mrtvih u srpskom narodu, a vrhunac je bio kada se pojavila knjiga o tome da se Zoran, navodno, bavio okultnim stvarima!“

Da li se zato radnja Vaše drame odvija u podzemnom, zagrobnom svetu?

Tajnoj službi, koja je u mojoj drami oličena u jednoj ličnosti, kao i pojedincima iz vojnih i političkih vrhova u vreme ubistva premijera, stalo je da ime, ličnost i politička istina o Zoranu Đinđiću što dublje potonu i nestanu. Zato se moj komad dešava u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju. Sad su najnoviji događaji oko „zemunskog klana“, nažalost, osvežili celu stvar, i decidirano je ponovljeno da su političke ličnosti iz državnog vrha, vojnoobaveštajnih i policijsko-bezbednosnih institucija, pojedinac iz crkve i ličnost iz jedne strane ambasade političke ubice Zoranove.

Da li se ta politička pozadina danas rasvetljava, ili zamagljuje?

Niko ne može osporiti da je Zorana ubila srpska država, dakle, naša i njegova država. Kao i Ivana Stambolića. Srbija je i danas TS država, država tajnih službi, kako je to više puta s razlogom ponavljao Vuk Drašković. Ili, kako divno reče Šerbedžija, povodom Bekimove smrti, „Ko je uopšte čuo taj hitac na Đinđića i kolika je potreba za tom istinom?“ Onog dana kada je u novine pušten tekst „Vojko i Savle“, a ni danas se ne zna ko, šta i kako, moj kolega, dežurni tog dana u „Politici“ kao i ja, Saša Nenadović, rekao je: „Od danas će moći da se kotrljaju glave i to niko više neće moći da zaustavi.“ Nažalost, tako je i bilo. 

Šta označava naslov, „Đinđić efekt“?

Smisao ove drame je da izazove „efekat Đinđić“, u smislu da smo mi, kao ljudi, pre svega dužnici Zoranu Đinđiću, kao ličnosti, i da je naša neizostavna dužnost da se sazna prava istina o njegovom ubistvu koju mi stalno u mraku napipavamo. Ja lično, kao čovek, ne prihvatam priču koja sve svodi na „izvođače radova“, kad smo bili svedoci da su politički proroci i neke novine njegovu smrt javno najavljivali dan uoči atentata. Ne upirem prstom ni u koga. Ali, za mene je i pismo Vojislava Koštunice Aci Tomiću jedan od ključnih dokumenata. Da sam bio na mestu Vojislava Koštunice, dao bih automatski ostavku, zbog toga što nije rasvetljena politička pozadina ubistva Đinđića, rekao bih: „Molim vas, ja nisam u stanju to da uradim, neka se formira poseban sud, ne bih da to ometam, i neka se stvar istera na čistac!“

Osim Đinđića, kog ste upoznali već za vreme studija i kao član prvog Izvršnog odbora Demokratske stranke, ko su junaci drame?

U drami mešam fiktivno i dokumentarno. U prologu, Milan Obradović javlja ministru Jočiću o paljenju Bajrakli džamije, a Jočić decidirano kaže, ne upotrebiti silu. Pronašao sam autentični podatak, orvelovski, da se te večeri, dok je džamija gorela, raspravljalo o projektu pomirenja i budućnosti. Druga scena donosi razgovor poverljivih ličnosti, a treća, u Aleji velikana, uvodi u priču dve

ličnosti koje su takođe tu sahranjene, Ivu Andrića i Danila Kiša. I Borislava Pekića, takođe člana DS, koji je, kako neki kažu, napisao testament da se njegovo telo za narednih hiljadu godina ne sme preneti u Srbiju! Pekić je za neka svoja uverenja platio zatočeništvom, a u mojoj imaginaciji, kao lik, piše knjigu o „zemlji koju su pojeli skakavci“.

Zašto baš oni, a ne neke političke istorijske ličnosti?

Zato što je meni stalo da se izvuku neke književnoistorijske filozofske pouke. Te pouke izvlači pre svih Andrić, koji je verovatno najbolje dijagnostikovao naš svet, u „Znakovima pored puta“, i u „Prokletoj avliji“, gde on na jednom mestu kaže da bi, posle „Proklete avlije“ trebalo pisati o „prokletoj Srbiji“. To je ona Srbija koja je 1991. pravoslavni Uskrs čekala gledajući tenkove na Plitvicama, čije su paravojne i vojne formacije stvorile 460 od 950 sabirnih logora tokom eks-ju ratova devedesetih. Uz zastrašujuće mnogo akcija masovnog silovanja devojčica i žena u Bosni; i o tome sam proučavao poverljive podatke, a neka od njih su nosila šifru „Velika Srbija“.

Koje ste izvore koristili pišući dramu o „srpskom Kenediju“?

Radi vajanja karaktera čitao sam mnoge tekstove koji su se odnosili na Slobodana Miloševića. Recimo, njegovu ključnu rečenicu koju je izgovorio na svom prvom govoru u Požarevcu, da „šuma ima najveći istorijski značaj u istoriji srpskog naroda“. Svako ko čita Kanetija i studirao je upotrebu simbola u političkom govoru zna da takvu ličnost treba, simbolički govoreći, izvaditi iz korena, spaliti i pretvoriti u pepeo. Uostalom, i Mihiz je upozoravao da rastemo pod drvetom neslobode. Druga zastrašujuća Miloševićeva rečenica iz „Godina raspleta“ je da „iz rata proizlazi večna, neugasiva svetlost“. From bi rekao da imate posla s vrlo opasnim čovekom, a metafora o dva oka u glavi, Srbiji i Crnoj Gori, identična je onoj koju je Gebels izgovorio 1936. za Austriju i Nemačku.

I Đinđić je koristio metafore i simbole u političkim iskazima...

Đinđića mnogi nisu, nažalost, razumeli, ne samo njegove slike i simbole, već su ga pogrešno citirali, On nikad ne bi rekao, kao što su mu pripisivali, da su političke stranke preduzeća, iako je možda, kao obrazovana ličnost citirao tu rečenicu iz knjige Maksa Vebera „Politika kao poziv“, ali u drugom kontekstu. Zatim, svođenje celokupne Đinđićeve ličnosti i političke filozofije na pragmatizam, takođe je nepoznavanje njegove političke ideje, ličnosti i filozofije. Srž njegove političke misli bila je apsolutno demokratska orijentacija, i uvesti Srbiju što pre u krug prosvećenog sveta, što bi Andrić rekao, u epohu... Da je živ, Srbija bi danas već bila u Evropskoj uniji. U tome vidim odgovornost ljudi koji su došli posle njega, jer ima ona latinska,  „coruptio optima pessima est“. U prevodu: „upropastiti najbolje“ – a bilo je najbolje, jer tada se rodila nada – „znači uraditi najgore“. Sve je vraćeno unazad. 

Aleja velikana preslikava Srbiju devedesetih i dvehiljaditih?

Aleja postaje poprište borbe različitih ličnosti, od onih koje su Miloševića dovele na vlast, kao što je Nikola Ljubičić, pa zaključno s mojim profesorom Miladinom Životićem i Mešom Selimovićem, koji mi je jednom rekao da mu oni koji zamišljaju da se demokratija može razvijati pomoću nacionalizma liče na baštovana koji zaliva cveće živom sodom. Tu je i Slobodan Milošević, koji je u kontekstu drame označen kao politički ubica Ivana Stambolića. 

To nije u skladu sa aristotelovskim jedinstvom mesta radnje, pošto on nije sahranjen u toj aleji?

Pa, može da mu se nađe privremeno stanište, recimo, u grobu Nikole Ljubičića, što ne bi bilo slučajno.

Mnogi akteri ovog slučaja još su živi i aktivni, da li Vas je strah što se laćate tako vruće teme?

Ne, dvaput sam bio na meti Miloševićevih ubica, prvi put 1991, u Beogradu, spasla me je slučajnost – kafa sa Esadom Ćimićem, a drugi put, u Berlinu, dojava nemačke obaveštajne službe. Sad već imam 63 godine i više im se ne isplati...

Nedavno ste u vršačkom KOV objavili „Istoriju romske književnosti“, prvu te vrste u svetu. Koliko ste dugo sakupljali građu?

Ova knjiga je proistekla iz mojih istraživanja istorije Roma i istorije holokausta Roma, ali to nije bilo lako istražiti jer su Romi disperzovani po mnogim evropskim i vanevropskim zemljama, a i sama građa je pisana na raznim evropskim i vanevropskim jezicima. To je trajalo gotovo tri decenije. A pošto kod nas ne postoji nijedan institut za romske studije, i pošto Romi nisu bili u fokusu, niti su imali svoju elitu – jer, znamo iz istorije, sve velike istorijske poslove završavaju pojedinci – to nije moglo biti učinjeno ranije.

Osim istorijskog preseka romske literature i njenih geografskih okvira preko cele mape Evrope, i izvan nje, obradili ste podatke o romskim piscima u Srbiji i na eks-ju prostoru?

Mnogi podaci bili su nedovoljno razjašnjeni. Tek nedavno, utvrđeno je da je jedan Servantes bio Rom, kao i rumunski „Homer“, Jon Budai-Deleanu. I Pablo Pikaso, i mnogi drugi. Od naših su to značajna imena – Velimir Živojinović Masuka, koji je prevodio Šekspira i bio direktor Narodnog pozorišta, Miladin Životić, Žika Pavlović, Nikolaj Velimirović, koji je knjigom „Indijska pisma“ otkrio vezu između Roma i Indije, nekoliko sjajnih pesnika... .

Dok sam pisao enciklopedijsku odrednicu za Leksikografski zavod, Krleža mi je rekao: „E, otkriću ti nešto što ne znaš – da je Milan Begović bio Rom.“ To da je ovaj pesnik, otac hrvatske moderne bio Rom, kasnije mi je u mnogim razgovorima potvrdio i Marko Ristić.