Осим „Политичког гробља“ аутора Славе Ђукића, имамо и гробље истина свуда око нас, те сам драму о убиству Зорана Ђинђића написао да би истина о трагедији коју смо његовом смрћу доживели ушла у свест, у душу грађана Србије; без тога нема моралног оздрављења Србије – каже књижевник, филозоф и ромолог др Рајко Ђурић, чија ће драма „Ђинђић ефект“ премијерно бити приказана почетком јесени у продукцији Центра за културну деконтаминацију, у режији Златка Паковића, и додаје: „После те трагедије, годину и по дана, као посланик у парламенту, био сам сведок свакодневних и систематских бесомучних покушаја пљувања и блаћења личности и дела Зорана Ђинђића, која се нису обазирала чак ни на укорењен култ мртвих у српском народу, а врхунац је био када се појавила књига о томе да се Зоран, наводно, бавио окултним стварима!“

Да ли се зато радња Ваше драме одвија у подземном, загробном свету?

Тајној служби, која је у мојој драми оличена у једној личности, као и појединцима из војних и политичких врхова у време убиства премијера, стало је да име, личност и политичка истина о Зорану Ђинђићу што дубље потону и нестану. Зато се мој комад дешава у Алеји великана на београдском Новом гробљу. Сад су најновији догађаји око „земунског клана“, нажалост, освежили целу ствар, и децидирано је поновљено да су политичке личности из државног врха, војнообавештајних и полицијско-безбедносних институција, појединац из цркве и личност из једне стране амбасаде политичке убице Зоранове.

Да ли се та политичка позадина данас расветљава, или замагљује?

Нико не може оспорити да је Зорана убила српска држава, дакле, наша и његова држава. Као и Ивана Стамболића. Србија је и данас ТС држава, држава тајних служби, како је то више пута с разлогом понављао Вук Драшковић. Или, како дивно рече Шербеџија, поводом Бекимове смрти, „Ко је уопште чуо тај хитац на Ђинђића и колика је потреба за том истином?“ Оног дана када је у новине пуштен текст „Војко и Савле“, а ни данас се не зна ко, шта и како, мој колега, дежурни тог дана у „Политици“ као и ја, Саша Ненадовић, рекао је: „Од данас ће моћи да се котрљају главе и то нико више неће моћи да заустави.“ Нажалост, тако је и било. 

Шта означава наслов, „Ђинђић ефект“?

Смисао ове драме је да изазове „ефекат Ђинђић“, у смислу да смо ми, као људи, пре свега дужници Зорану Ђинђићу, као личности, и да је наша неизоставна дужност да се сазна права истина о његовом убиству коју ми стално у мраку напипавамо. Ја лично, као човек, не прихватам причу која све своди на „извођаче радова“, кад смо били сведоци да су политички пророци и неке новине његову смрт јавно најављивали дан уочи атентата. Не упирем прстом ни у кога. Али, за мене је и писмо Војислава Коштунице Аци Томићу један од кључних докумената. Да сам био на месту Војислава Коштунице, дао бих аутоматски оставку, због тога што није расветљена политичка позадина убиства Ђинђића, рекао бих: „Молим вас, ја нисам у стању то да урадим, нека се формира посебан суд, не бих да то ометам, и нека се ствар истера на чистац!“

Осим Ђинђића, ког сте упознали већ за време студија и као члан првог Извршног одбора Демократске странке, ко су јунаци драме?

У драми мешам фиктивно и документарно. У прологу, Милан Обрадовић јавља министру Јочићу о паљењу Бајракли џамије, а Јочић децидирано каже, не употребити силу. Пронашао сам аутентични податак, орвеловски, да се те вечери, док је џамија горела, расправљало о пројекту помирења и будућности. Друга сцена доноси разговор поверљивих личности, а трећа, у Алеји великана, уводи у причу две

личности које су такође ту сахрањене, Иву Андрића и Данила Киша. И Борислава Пекића, такође члана ДС, који је, како неки кажу, написао тестамент да се његово тело за наредних хиљаду година не сме пренети у Србију! Пекић је за нека своја уверења платио заточеништвом, а у мојој имагинацији, као лик, пише књигу о „земљи коју су појели скакавци“.

Зашто баш они, а не неке политичке историјске личности?

Зато што је мени стало да се извуку неке књижевноисторијске филозофске поуке. Те поуке извлачи пре свих Андрић, који је вероватно најбоље дијагностиковао наш свет, у „Знаковима поред пута“, и у „Проклетој авлији“, где он на једном месту каже да би, после „Проклете авлије“ требало писати о „проклетој Србији“. То је она Србија која је 1991. православни Ускрс чекала гледајући тенкове на Плитвицама, чије су паравојне и војне формације створиле 460 од 950 сабирних логора током екс-ју ратова деведесетих. Уз застрашујуће много акција масовног силовања девојчица и жена у Босни; и о томе сам проучавао поверљиве податке, а нека од њих су носила шифру „Велика Србија“.

Које сте изворе користили пишући драму о „српском Кенедију“?

Ради вајања карактера читао сам многе текстове који су се односили на Слободана Милошевића. Рецимо, његову кључну реченицу коју је изговорио на свом првом говору у Пожаревцу, да „шума има највећи историјски значај у историји српског народа“. Свако ко чита Канетија и студирао је употребу симбола у политичком говору зна да такву личност треба, симболички говорећи, извадити из корена, спалити и претворити у пепео. Уосталом, и Михиз је упозоравао да растемо под дрветом неслободе. Друга застрашујућа Милошевићева реченица из „Година расплета“ је да „из рата произлази вечна, неугасива светлост“. Фром би рекао да имате посла с врло опасним човеком, а метафора о два ока у глави, Србији и Црној Гори, идентична је оној коју је Гебелс изговорио 1936. за Аустрију и Немачку.

И Ђинђић је користио метафоре и симболе у политичким исказима...

Ђинђића многи нису, нажалост, разумели, не само његове слике и симболе, већ су га погрешно цитирали, Он никад не би рекао, као што су му приписивали, да су политичке странке предузећа, иако је можда, као образована личност цитирао ту реченицу из књиге Макса Вебера „Политика као позив“, али у другом контексту. Затим, свођење целокупне Ђинђићеве личности и политичке филозофије на прагматизам, такође је непознавање његове политичке идеје, личности и филозофије. Срж његове политичке мисли била је апсолутно демократска оријентација, и увести Србију што пре у круг просвећеног света, што би Андрић рекао, у епоху... Да је жив, Србија би данас већ била у Европској унији. У томе видим одговорност људи који су дошли после њега, јер има она латинска,  „coruptio optima pessima est“. У преводу: „упропастити најбоље“ – а било је најбоље, јер тада се родила нада – „значи урадити најгоре“. Све је враћено уназад. 

Алеја великана пресликава Србију деведесетих и двехиљадитих?

Алеја постаје поприште борбе различитих личности, од оних које су Милошевића довеле на власт, као што је Никола Љубичић, па закључно с мојим професором Миладином Животићем и Мешом Селимовићем, који ми је једном рекао да му они који замишљају да се демократија може развијати помоћу национализма личе на баштована који залива цвеће живом содом. Ту је и Слободан Милошевић, који је у контексту драме означен као политички убица Ивана Стамболића. 

То није у складу са аристотеловским јединством места радње, пошто он није сахрањен у тој алеји?

Па, може да му се нађе привремено станиште, рецимо, у гробу Николе Љубичића, што не би било случајно.

Многи актери овог случаја још су живи и активни, да ли Вас је страх што се лаћате тако вруће теме?

Не, двапут сам био на мети Милошевићевих убица, први пут 1991, у Београду, спасла ме је случајност – кафа са Есадом Ћимићем, а други пут, у Берлину, дојава немачке обавештајне службе. Сад већ имам 63 године и више им се не исплати...

Недавно сте у вршачком КОВ објавили „Историју ромске књижевности“, прву те врсте у свету. Колико сте дуго сакупљали грађу?

Ова књига је проистекла из мојих истраживања историје Рома и историје холокауста Рома, али то није било лако истражити јер су Роми дисперзовани по многим европским и ваневропским земљама, а и сама грађа је писана на разним европским и ваневропским језицима. То је трајало готово три деценије. А пошто код нас не постоји ниједан институт за ромске студије, и пошто Роми нису били у фокусу, нити су имали своју елиту – јер, знамо из историје, све велике историјске послове завршавају појединци – то није могло бити учињено раније.

Осим историјског пресека ромске литературе и њених географских оквира преко целе мапе Европе, и изван ње, обрадили сте податке о ромским писцима у Србији и на екс-ју простору?

Многи подаци били су недовољно разјашњени. Тек недавно, утврђено је да је један Сервантес био Ром, као и румунски „Хомер“, Јон Будаи-Делеану. И Пабло Пикасо, и многи други. Од наших су то значајна имена – Велимир Живојиновић Масука, који је преводио Шекспира и био директор Народног позоришта, Миладин Животић, Жика Павловић, Николај Велимировић, који је књигом „Индијска писма“ открио везу између Рома и Индије, неколико сјајних песника... .

Док сам писао енциклопедијску одредницу за Лексикографски завод, Крлежа ми је рекао: „Е, открићу ти нешто што не знаш – да је Милан Беговић био Ром.“ То да је овај песник, отац хрватске модерне био Ром, касније ми је у многим разговорима потврдио и Марко Ристић.