Прилично је неочекивано да „Политика” објави такав, пре свега површан, текст о Београдској недељи дизајна а камоли толико негативан, док су, на пример, водећи светски ауторитети прошле недеље написали следеће:

Вил Вилс, „Ајкон”, Лондон - „Српска престоница Београд је на кратко била центар европског дизајна за време протеклог петог BDW-а... Права разлика Београдске недеље дизајна у односу на све друге је њен невероватан дух...”

Валентина Чуфи, „Абитаре”, Милано: „…Хајме Хајон је рођени шоумен, и његов стил је савршено у складу са врелом атмосфером овог фестивала, дефинитивно јединственог догађаја на свету, под знаком неформалности и ироније, у облику форума за размену мишљења дизајнера и оних који круже око њиховог света, који га покрећу, и који га портретишу... BDW, који је основан 2005. и продуциран је са великом страшћу и ове године, омиљено је место највећих звезда света, од Роса Лавгрова до Константиан Грчића, и заслужује да буде посећен и подржан”.

Гавин Лукас, „Криејтив ривју”, Лондон: „Данас је последњи дан BDW-а, и чињеница да нисам писао о њему до сада, а у Београду сам од среде, комплимент је како попуњеном програму семинара, вечерњих изложби и догађаја - тако и топлом гостопримству домаћина фестивала Јована Јеловца и његовог тима”

Али не и београдска „Политика”... Но, иако се ваша цењена ауторка бави врло неконцентрисано мноштвом теза, у бити су за разумевање целе проблематике важне три:

- нелојална и штетна ситуација конкуренције „креативних манифестација” у Београду,

- нетранспарентна подршка одговорних институција у Граду и Републици, као резултат одсуства стратегије према креативној индустрији као потенцијално озбиљног фактора српске привреде,

- и, најважније - шта наши суграђани имају прилике да виде и науче на „креативним фестивалима” у Београду, тј. вечита борба у Србији: друштво знања против друштва спектакла...

Све „негативно” што сам изнео у наводној „кампањи” коју ваша цењена ауторка спомиње, јесте теза да је неразумно да током године Београд нема ниједан догађај посвећен дизајну или креативној индустрији, а онда у пар недеља све, што је пословно и медијско самоубиство, због чега сам замолио за договор међу колегама. BDW је „установио” термин мај за креативне индустрије пре шест година, напорним и непрофитним радом, и истина је да тај термин мора да чува и балансира, како би се уклопио у календар светских недеља дизајна, уколико желимо да нам највећи светски креативни умови дођу у Београд. И на крају, ИСТИНА је: да сам јавно питао да ли смо сви ми „мајски фестивали” баш толико исти, како ауторка каже...

Само неодговорни људи могу тако да се играју са „друштвом знања” у свом граду и својој земљи, стварајући од жељеног модела сарадње паметних људи модел „КОНКУРЕНЦИЈЕ”, која се буквално БИЈЕ како за пажњу, тако и за паре у мају сваке године...

Конкуренције? ОК, 'ајмо онда лепо да документујемо, како доликује савесним корисницима спонзорских средстава или буџета: Шта су домет и резултати свих тих догађаја? Колико је ко добио рецензија, какав је домаћи/светски media value, ко је био од предавача/гостију са светским реномеом, шта су нам предочили, колики је ЗНАЧАЈ сваког од тих догађаја за ову средину, шта је Србија НАУЧИЛА од сваког од тих фестивала, и да заокружимо: ко је добио колико пара? И на крају кључно питање: Како би наша средина изгледала кад би се обезбедио КРИТЕРИЈУМ за подршку, кад би све то распоредили равномерно на 12 месеци, како би се то одразило на квалитет, на посету, на медијску покривеност и најважније, на ФИНАНСИРАЊЕ свих тих важних догађаја од стране, пре свега, привреде, јер то су све атрактивни догађаји, а помало и државе. И ако се испостави да у времену кризе наравно нема новца за све - јер ми савршено разумемо буџетске прилике - да сазнамо транспарентан критеријум по коме ће се то мало новца дати најкориснијима за ово друштво. Јер BDW није добио ни динара од свог оснивања од, на пример, Минстарства културе Србије, као ни од Градског Секретаријата за културу. Тек на интервенцију неколико важних људи у Граду, којима је стало до BDW-а, дакле потпуно лично и емоционално, а не институционално или аналитички, добили смо минимална средства да бар рентирамо Атеље 212. На чему смо неизмерно захвални, али, разумећете, и јако разочарани.

Даље, јако је озбиљна оптужба да је BDW условио неког домаћег аутора неучествовањем на некој другој манифестацији. Напротив, у феноменалној сесији SMART CITY коју ваша цењена ауторка такође уопште не помиње (као ни бесплатне радионице и још море програма BDW-а који подржавају и експонирају Београдску привреду везану за дизајн, која је у великој кризи), представили смо десетак креативаца који су најбољи у земљи, и били важни како на Миксеру, тако и на другим манифестацијама. Али још важније је објашњење уласка на конференцију: Атеље 212 једноставно има ограничење места из противпожарних разлога, што је свакако новитет за публику BDW-а па можда и пратеће новинаре, навикнуте да у нашим пређашњим локацијама улазе у неограниченом броју... Због распродатог последњег дана, наша прес служба је била приморана да акредитује по једног новинара из сваке редакције. Ваша цењена ауторка је цела два дана уживала у конференцији, и за утиске последњег дана, који је био најбољи од свих досадашњих у последњих 5 година BDW-а, је једноставно могла да пита колегиницу из сопствене редакције, пре него што крене у лични обрачун са нама. Али нам је драго што је признала да је овај пети, јубиларни BDW, био вероватно најбољи до сада.

И на крају, BDW је заиста један од најуваженијих фестивала из Србије у свету, раме уз раме са институцијама као што су БИТЕФ или ОКТОБАРСКИ САЛОН који су нам узор и инспирација, и реч „Београд” преноси се сваке године, уз речи „Дизајн, Памет, Иновације, Знање итд”, у огромној  вредности по целом свету. Због тога са BDW-а извештавају један „Фајненшел тајмс”, „Абитаре”, „Гардијан”, „Дејли телеграф”, „Ајкон”, „Сандеј тајмс”, „Стyлепарк”... Истовремено BDW се бори за голи опстанак због медијског шума као што је текст „Политикине” ауторке, који један од најзначајнијих светских фестивала дизајна тенденциозно стављају у исти кош са омладинским слетовима и другим аматерским позориштима креативности.

На крају, мој закључак је: ниједан од наведених фестивала у Србији не може да добије ДУБИНУ и ОЗБИЉНОСТ анализе квалитета и медијског покривања, када је а) календар у месецу мају претрпан до бесмисла, и б) не постоји систематизација и градација догађаја, нити став о томе код људи које воде културу наше земље и главног града.

Зато предлажем: Округли сто у „Политици”. Ко је за? Али, молим, после светског првенства. Фудбал је ипак важнији од тог дизајна…

Аутор је оснивач и креативни директор BDW