Попуштање стега свакодневице у ритуалном фестивалском простору у коме се игра, пева, једе, пије и ломи, не разликује се много од појма забаве уобичајеног за народна весеља, попут вашара, свадби или испраћаја у војску. У том контексту, Сабор трубача у Гучи за велики део Србије није превише спектакуларан вид „опуштања”, будући да је мање или више познат практично свима.

Оно што Гучу одваја од других сличних догађаја јесте управо присуство „других” – странаца који су се активно укључили у „нашу” забаву. Један од најважнијих разлога због чега је баш Сабор постао толико занимљив страним гостима јесте чињеница да се овде изводи врста музике која је у протеклим деценијама добила етикету „world music” и самим тим изашла из локалног контекста у поље глобалне популарне културе. Странци су, дакле, дошли да слушају неке од оркестара за чије су стваралаштво већ знали преко носача звука купљених у огромним одељцима „светске музике” у некој од музичких продавница широм Европе.

Исконски лумперај

Веома интересантно питање које се поставља није толико у самом поводу доласка страних гостију, већ у томе шта „ми” мислимо о „њима” а шта „они” мисле о „нама”. Ако би се просечном грађанину Србије поставило питање да објасни шта је то што Гучу чини тако примамљивом странцима, већина њих би одговорила да је у питању одушевљење специфичном врстом провода о којој је било речи. Али шта у том и таквом „лумперају” може разгалити случајног пролазника? Добар део људи би на тако нешто одговорио једноставном тврдњом да је у питању осећање слободе које учесник манифестације стиче препуштајући се „исконским” страстима у вртлогу буке, омамљујућих мириса и укуса, радећи ствари које се иначе не раде, попут играња на столу или ломљења чаша. Дакле, странац овде добија слободу, али ону врсту слободе коју не може наћи у свом окружењу. Ради се, заправо, о једној веома присутној представи која се често назива окциденталистичком, према којој Запад представља једно механицистичко друштво, друштво без душе, у коме се само ради и мисли на новац.

За разлику од тога, ми нисмо толико развијени, не поседујемо материјално богатство, али смо баш због тога очували духовне вредности и још увек поседујемо способност да будемо слободни, неоптерећени стегама модерног капиталистичког друштва. Тако „отуђени” странац у ствари овде спознаје изгубљени смисао живота, духовну слободу, толико потребну, а недоступну у својој до савршенства уредној али стерилној домовини.

Посебно парадигматичан пример за овакав тип наратива јесу представе о најбројнијим страним посетиоцима Сабора – Словенцима. Заиста, реч је о прилично импресивном броју житеља ове бивше југословенске републике – процењује се да је прошле године у Гучи било око тридесет хиљада бивших „суграђана”. Управо чињеница да се ради о „некадашњој браћи” са културолошке тачке гледишта чини феномен још занимљивијим.

Наиме, још у бившој СФРЈ годинама је на снази била прећутна подела на Запад и Исток, где су Словенци доживљавани као „најзападнији” и самим тим и најудаљенији. Наратив о њима функционисао је у сличном окциденталистичком кључу – Словенац је увек био вредан и радан, али – напросто – није умео да се забавља. Са друге стране, Србија и друге јужне републике доживљаване су у Словенији као пејоративно схваћени Балкан, неуређена друштва која економски експлоатишу развијену Дежелу, стављајући стигму примитивизма на, како се то говорило, средњоевропски идентитет Словенаца.

Распадом државе ова подела је само учвршћена. Последњих неколико година, међутим, приметно је отопљавање односа, видљиво баш у све већем броју житеља Словеније који посећују Србију, нарочито Гучу и београдске сплавове. Преовлађујуће мишљење је да је основни разлог за то извесна потрага за „изгубљеном аутентичношћу”, која Словенце, сада остварене у тежњи за интеграцијом у Европу, враћа у загрљај бившој браћи. Аутентичност „дивљег Балкана”, у коме се ред лако руши уколико уопште и постоји, а слобода није спутана многобројним правилима која Запад тако сурово намеће, представља неодољиви зов „отуђеним” становницима Словеније. Према речима културолога Петера Станковича, Словенци овде уживају у егзотичности и носталгији према местима где постоји аутентичност, страст и афирмација живота.

Довољно далеко, довољно близу

Са друге стране, у овдашњој перцепцији, на такав став се гледа благонаклоно, уз констатацију да, ето, и поред тога што нису хтели заједничку државу, Словенци сада показују да не могу без нас и нашег балканског смисла за забаву.

Афирмативан однос према „балканској култури”, чији је Гуча тако добар пример, код житеља најсеверније републике бивше СФРЈ, међутим, потиче из могућности да се ужива у културним производима друштва са којим се дели извесна стопа блискости, проузрокована дугогодишњим животом у заједничкој држави, али без опасности да ти исти културни елементи произведу било какву врсту „балканске стигме”. Њима то не представља битан део идентитета, већ игра улогу каменчића у великом мозаику потенцијалних културних избора.

Заправо, број Словенаца који уживају у гротлу Гуче резултат је специфичне културне позиције ове некадашње југословенске републике: довољно далеко од Балкана да би се од њега плашило, а довољно близу да би се у њему уживало. А тај Балкан у овом контексту презентује се у маниру класичних оријенталистичких дискурса – као, како каже Александар Киошев, назадан и оријенталан, телесан и полуруралан, груб, али и забаван и интиман. Дакле, егзотика по коју се долази чека спремна и лепо упакована, позивајући се на аутентичност и неисквареност тзв. народне културе.

Ако је тако нешто икада и постојало, данас то свакако није случај – оно што се у ствари нуди јесте једна рециклирана верзија Балкана, онаквог какав би требало да изгледа у очима некога коме се тај производ нуди, при чему му се наплаћује три дана „исконске забаве” коју не може нити жели да види у земљи из које долази. Велико је питање да ли и ми сами данас у томе уживамо и у све то заиста верујемо, или просто продајемо једину робу који неко овде жели да купи.

Иван Ђорђевић