Само три месеца после изласка из штампе изузетне књиге Владан – Пројектизам (Музеј Мацура и Toпи) и изложбе у Арте галерији на исту тему, појавила се још једна значајна студија Владана Радовановића – Музика и електроакустичка музика (Издавачка књижарница Зорана Стојановића), а ускоро излази и двоструки компакт-диск с његовим електроакустичким композицијама. Тиме је Радовановић нашој јавности пружио плодове своје дугогодишње посвећености уметности и теорији уметности, при чему се оба ова поља гранају на многобројне подобласти. Нека овде буду споменуте само његове стваралачке активности на пољима музике, сликарства, књижевности, пројектизма, воковизуела и синтезијске уметности. У свежем је сећању његова велика ретроспективна изложба која је пре пет година приређена најпре у Крагујевцу, па у Београду.

Привлачи пажњу чињеница да је Владан Радовановић један од ретких добитника значајних награда у земљи и иностранству из четири различите области уметности. Радовановић је тренутно професор по позиву на Групи за вишемедијску уметност Универзитета уметности, a пре неку годину је примио два почасна доктората: за музику на Универзитету у Колумбусу, САД, и за вишемедијску уметност на Универзитету уметности у Београду.

Ваша музичка, ликовна, књижевна и вишемедијска дела овенчана су бројним наградама. С друге стране, више теоретичара (међу којима Ђорђе Кадијевић, Никола Шуица, Дејан Ђорић, Саша Јањић, Драгана Стојановић-Новичић, Зигфрид Шмит, Клаус Грох) сврстава Вас по нечему (на пример, минимализму у музици, воковизуелу) међу прве неоавангардисте у свету, а у погледу високог менталистичког приступа испољеног у пројектизму – можда чак и у прве. Како се награде и авангардизам слажу?

Не слажу се, али представљају чињенице. И не мислим хегеловски да је то утолико горе по чињенице. Можда се током мог дугог живота догодило да су се понекад сустекли квалитет мојих дела и висока проницљивост арбитара. Али, још увек ми се, чак и после толиких признања, дешава да се моја музичка дела у нашој средини недовољно цене.

Стиче се утисак да сте од самих почетака стварања врло систематично испитивали могућности свог изражавања у различитим уметностима, односно медијима уметности. При том су Вас нарочито привлачила њихова гранична подручја и могућности синтеза. Да ли би се могло говорити о дугорочном плану и стратегијама?

Свакако. Главни проблеми којима сам се бавио још од 1953. године јесу баш гранична подручја и синтеза уметности. Покушавао сам да остварим неке моделе синтеза који су се унеколико разликовали од позоришта, балета, опере, филма – које сам тада имао прилике да видим и чујем. И сасвим је тачно да сам те стратегије не само у младости осмислио, него сам тада одмах започео и са уметничком праксом. Нажалост, посебно у области полимедија (касније синтезијске уметности) није било могућности да се многи од тих пројеката и реализују.

Заинтригирани тајном стварања, многи историчари и теоретичари уметности покушавају да јој приђу из перспективе биографије уметника, посебно сфере њихове приватности. Да ли сматрате да би у Вашем случају такви покушаји могли да доведу до неких дубљих увида?

Не одбацујем аутобиографске податке као потпуно неважне. Наравно, аутобиографизам може бити само један од метода, никако једини. Познајући однос сопствених карактерних особина и услова свога живљења према неким обележјима мојих дела и начинима њиховог презентовања, могу да закључим да аутобиографске моменте не треба занемаривати.

Између сијасет примера навешћу два. Зашто, на пример, нисам јавно изводио своје ране пројекте са изразито перформансистичким карактеристикама а пре увођења термина „перформанс“: Причињавања (1955–1956), вербо-гестуални Фијотамбл (1957), Лежање (1957)? Зато што сам се веома стидео јавног наступања, а није било ни галерије у којој би се они могли извести. Зашто сам целог живота претежно радио мале формате слика, воковизуелних и пројектистичких радова? Зато што сам живео у тесном стану и никад нисам поседовао атеље.

Ви не сматрате да је модернизам у уметности рекао своју последњу реч и да мора да уступи место доминантном постмодернизму. У неким Вашим делима, међутим, на пример у радиофонском остварењу Мало вечно језеро, могуће је уочити и неке елементе постмодернистичког начина мишљења.

Према мом схватању, мегастилови модернизам и постмодернизам и реално постоје истовремено, а њиховим истицањем у први план крмане моћници из светова визуелних, звучних и сценских уметности. И за моје стваралаштво је карактеристично да у неким моментима сапостојавају и модернизам и постмодернизам не само у односу између различитих уметности којима се бавим, него чак и у оквиру једне исте. Отуда, сагласан сам с Вама да Мало вечно језеро (1984) садржи постмодернистичке елементе, али од петнаестак својстава музичког постмодернизма које Џонатан Крамер наводи, ниједан наступ постмодернизма у моме стваралаштву не укључује брисање границе између високе уметности и супкултуре.

Да ли, као превасходно модернистички оријентисани, осећате у свом раду тензију између порива ка иновативности авангардног типа и постојеће традиције?

Већ сам једном приликом изјавио да упркос томе што је моја уметност важила за авангардну, моје понашање није било авангардистичко. Иако, разумљиво, осећам „тензију“ између авангардног и традиционалног, увек сам био толерантан не само према традиционалној уметности него и према непосредно претходећој авангарди, што није особено за неког пођолијевског авангардисту. Но, та толеранција не проистиче из мојих назора о праву на „живот“ и других уметничких пракси, него из тога што сам сву ту уметност заиста волео.

Вероватно сте као авангардиста повремено могли да чујете примедбе како је Ваше стваралаштво тешко разумљиво?

Већ сам се помирио с тим да надрипопуларизатори уметности све што радим називају „херметичним“. Чак и да је тако, убеђен сам да свака култура мора имати и своје врхове које може сагледати само ужи круг посвећеника уметности. Али није сасвим тако. На својој ретроспективи одржаној 2007. у „Цвијети Зузорић“ уверио сам се да моја уметност и није баш толико херметична.

Струје кроз њу и неки балончићи ваздуха. Не само зато што сам од особља Галерије сазнао да је та изложба била једна од најпосећенијих, него су ми током њеног трајања прилазили мени непознати посетиоци који су изјављивали да долазе већ по трећи или четврти пут. Да ли су и они били неки „херметичари“?

Како видите – као пионир електроакустичке музике код нас – њен данашњи статус у односу на друге области уметничке музике?

Електроакустичка музика, као медијска подврста музике, легитимно постоји као и све друге медијске подврсте музике. Међутим, данас није неосновано говорити о кризи идентитета која јој прети због моћи коју је стекла. Пошто је извојевала разликовање од друга два Штукеншмитова стадија музике – вокалног и инструменталног – она је постала кадра да на крају све стадије интегрише у себе. Али, због те остварене многоликости, обезличеност сад угрожава њен идентитет. И не само то, него и њено првобитно име „електронска музика“ угрожава електронска музичка супкултура која исто име нелегитимно користи.

Мелита Милин