Teatrologija je odavno zaključila da bez publike nema pozorišta. Za pozorišnu svetkovinu dovoljan je barem jedan gledalac. Recimo, iRihard Vagner je svoja dela izvodio samo pred bavarskim kraljem. Prema modernim teorijama Džona Fiska, Viktorije de Aleksander, publika nije neartikulisana masa ili gomila. Posmatrač je danas aktivni saučesnik, umetnik. Njegova energija, senzibilitet i percepcija utiču na atmosferu prikazanog, kao i na to da je svaka predstava drugačija.    

Izgleda da domaća pozorišta najmanje pažnje obraćaju na publiku, da ne sprovode istraživanja svojih posetilaca, i da nedovoljno „poštuju” njen estetski ili vrednosni sud.Domaća pozorišta kao da zaboravljaju da publika kupovinom ulaznice potpisuje „ugovor” sa pozorištem. O profilu, strukturi, profesiji, starosti publike zna se veoma malo, a glavne informacije dobijaju se samo sa blagajne.

Uticaj na emocije

O nezainteresovanosti marketinških službi pozorišnih kuća da istražuju pozorišnu publiku, svedoči činjenica da je jedino istraživanje publike beogradskih pozorišta osamdesetih godina sprovela Vera Ikonomova. Pozorišta, kao obezbeđene državne, dotirane ustanove nisu morale da brinu o publici, zaradi, opstanku, mogućoj privatizaciji. Tržišna utakmica, komercijalizacija kulture i potrošačko društvo, kao i masovna kultura,pozorišta su pretvorili u „elitnu umetnost”, ali ona ne mogu više da opstanu u jednom zatvorenom sistemu, gde sve zavisi od osnivača ili politike upravnika. Vremena su se promenila, kulturne forme su otvorene, fluidne, te i pozorišta treba da se „otvore”, ne strahujući od komercijalizacije, koju stvaraoci shvataju kao kompleks „niže vrednosti”. Pozorišta treba da se zainteresuju i saznaju koja je njihova publika. Tek nedavno, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka sproveo je istraživanje pozorišne publike,o čemu je javnost i obaveštena.

Istraživanje koje sam sprovela za potrebe mog doktorskog rada o strukturi publike muzičkog pozorišta (Pozorište na Terazijama i Madlenijanum su pokazali zainteresovanost za ovaj projekat i rezultati istraživanja su objavljeni na sajtu „terazijskog” pozorišta), potvrdilo je pretpostavku da je elitna kultura izvrsnosti, posebnosti, namenjena „pojedincima” istančanog ukusa i kod nas mrtva. Jedan od zaključaka na koje me je navelo istraživanje jeste taj da pozorišta moraju da postanu deo „društva spektakla” (Debor), „veštačkih prizora” (istraživanje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka pokazalo je da je mjuzikl pozorišni žanr u ekspanziji i da je sve popularniji među publikom). Ukoliko žele da pune sale, pozorišta moraju da usvoje zabavnost, melodramatičnost, „propustljivost” popularne kulture, što ne znači da treba zanemariti nacionalne i „elitne” kulturne vrednosti. Taj „savremeni” spoj uspeo je Pozorištu na Terazijama u mjuziklu „Maratonci trče počasni krug”, koji je nacionalni mjuzikl, pa stoga pripada „elitnoj” kulturi, ima elemente postmoderne umetnosti (ceremonija, citiranje Šekspira, dominaciju muzikalnosti, fragmentarnost, uticaj na emocije gledalaca), a puni salu, jer se odlikuje spektakularnošću popularne kulture, dok se publika „identifikuje” sa filmom.

Zar „Čikago” ne predstavlja spoj popularne (tema vezana za potrošačko društvo, medijsku kulturu) i „elitne” kulture, sa jasno angažovanom, brehtovskom porukom. Spektakularnost, uticaj filma na pozorište, ne mora da predstavlja „grešku”, i „nižu vrednost”. Posetioci muzičkog pozorišta su i aktivna filmska publika, koja redovno posećuje galerije, muzeje i koncerte. Publika tako u muzičkom pozorištu najviše vrednuje (prema horizontima očekivanja) spektakularnost predstave, živo izvođenje muzike na sceni, koja za njih predstavlja suštinu muzičkog pozorišta. Publika se, kako je pokazalo istraživanje, ne vezuje za ime reditelja, pa čak ni za glumačke zvezde. Njih interesuje delo, radnja predstava, kao i želja da vide provokativne scene, dok ih popularnost filma („Neki to vole vruće”, „Čikago”, „Kabare”) takođe vezuje za Pozorište na Terazijama.

Takođe, istraživanje publike muzičkog pozorišta pokazalo je da oni osećaju emocionalno zadovoljstvo u praćenju pozorišne predstave (79 odsto). Na pitanje koji je glavni razlog zbog kojeg odlazi u pozorište 33 posto ispitanika odgovorilo je da je to emocionalni doživljaj. Zadovoljstvo koje publika oseća dok gleda muzičku predstavu prvenstveno je emocionalno uživljavanje u sudbinu likova. Ovu odrednicu dalo je čak 79 odsto ispitanika, dok je 15 posto istaklo estetski doživljaj, a samo 6 odsto saznajno zadovoljstvo i otkrivanje novih stvari i stavova o životu. Istraživanje je takođe pokazalo da specifičan emocionalni doživljaj u muzičkom pozorištu podstiče živo izvođenje muzike.

Da li je to „tajna” uspeha melodrame Vladimira Lazića „Cigani lete u nebo” (predstava je doživela 150 izvođenje). Publika „Jadnika”  (Madlenijanum), kao glavni razlog zbog kojeg se opredelila da gleda ovu predstavu navodi da je to zabava, kao i popularnost dela Viktora Igoa. Publika se vezuje za naslov dela, ona želi da vidi nešto što joj je poznato i blisko.

Uživanje u iluziji

Istraživanje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka pokazalo je da publika od dramskih predstava najčešće posećuje komedije i da ne želi da gleda turobne i teške priče. „Stvarnost je teška i imam toliko problema u svakodnevnom životu da želim da se u pozorištu razonodim i opustim”, objašnjava jedna gledateljka.

Takođe, publika se vezuje za ambijent i atmosferu u pozorištu. I publika Pozorišta na Terazijama i ona iz Madlenijanuma visoko vrednuje enterijer, prilaz pozorištu i glamurozni izgled same zgrade. Publiku muzičkog pozorišta (Terazije) uglavnom čini ženska populacija (76 odsto) starosti od 35 do 45 godina. To su stanovnici koji dolaze iz centralnog gradskog jezgra (Stari Grad i Zemun), ali i opština Novi Beograd i Voždovac. Publiku Madlenijanuma čini mlađa, urbana populacija koja živi na ovoj opštini. Oni redovno čitaju dnevnu štampu, čitaju intervjue sa glumcima i ne prate magazine iz života poznatih (Glorija, Stori), visoko vrednuju poštenje, obrazovanje, ali vole i da uživaju u životu i putuju.

Ko je publika muzičkog pozorišta?

To je hibridna publika, koja „voli“ uprošćenost popularne kulture, pripada srednjoj klasi stanovništa prema „kulturnom kapitalu“ (publiku čine lekari, profesori, ekonomisti, koji redovno posećuju galerije, muzičke događaje, čitaju knjige, sa tendencijom i željom da postanu deo „elite” (visoko vrednovanje pozorišne umetnosti). U pozorište idu u krugu porodice, dok se o predstavama informišu preko prijatelja ili preko emisija na radiju. Muzičko pozorište je porodično pozorište, u kome ćete se kao gledalac lepo osećati. Uživaćete u iluziji, reći će Breht. Zar to nije suština pozorišta?

Autorka je asistent na FDU u Beogradu