Театрологија је одавно закључила да без публике нема позоришта. За позоришну светковину довољан је барем један гледалац. Рецимо, иРихард Вагнер је своја дела изводио само пред баварским краљем. Према модерним теоријама Џона Фиска, Викторије де Александер, публика није неартикулисана маса или гомила. Посматрач је данас активни саучесник, уметник. Његова енергија, сензибилитет и перцепција утичу на атмосферу приказаног, као и на то да је свака представа другачија.    

Изгледа да домаћа позоришта најмање пажње обраћају на публику, да не спроводе истраживања својих посетилаца, и да недовољно „поштују” њен естетски или вредносни суд.Домаћа позоришта као да заборављају да публика куповином улазнице потписује „уговор” са позориштем. О профилу, структури, професији, старости публике зна се веома мало, а главне информације добијају се само са благајне.

Утицај на емоције

О незаинтересованости маркетиншких служби позоришних кућа да истражују позоришну публику, сведочи чињеница да је једино истраживање публике београдских позоришта осамдесетих година спровела Вера Икономова. Позоришта, као обезбеђене државне, дотиране установе нису морале да брину о публици, заради, опстанку, могућој приватизацији. Тржишна утакмица, комерцијализација културе и потрошачко друштво, као и масовна култура,позоришта су претворили у „елитну уметност”, али она не могу више да опстану у једном затвореном систему, где све зависи од оснивача или политике управника. Времена су се променила, културне форме су отворене, флуидне, те и позоришта треба да се „отворе”, не страхујући од комерцијализације, коју ствараоци схватају као комплекс „ниже вредности”. Позоришта треба да се заинтересују и сазнају која је њихова публика. Тек недавно, Завод за проучавање културног развитка спровео је истраживање позоришне публике,о чему је јавност и обавештена.

Истраживање које сам спровела за потребе мог докторског рада о структури публике музичког позоришта (Позориште на Теразијама и Мадленијанум су показали заинтересованост за овај пројекат и резултати истраживања су објављени на сајту „теразијског” позоришта), потврдило је претпоставку да је елитна култура изврсности, посебности, намењена „појединцима” истанчаног укуса и код нас мртва. Један од закључака на које ме је навело истраживање јесте тај да позоришта морају да постану део „друштва спектакла” (Дебор), „вештачких призора” (истраживање Завода за проучавање културног развитка показало је да је мјузикл позоришни жанр у експанзији и да је све популарнији међу публиком). Уколико желе да пуне сале, позоришта морају да усвоје забавност, мелодраматичност, „пропустљивост” популарне културе, што не значи да треба занемарити националне и „елитне” културне вредности. Тај „савремени” спој успео је Позоришту на Теразијама у мјузиклу „Маратонци трче почасни круг”, који је национални мјузикл, па стога припада „елитној” култури, има елементе постмодерне уметности (церемонија, цитирање Шекспира, доминацију музикалности, фрагментарност, утицај на емоције гледалаца), а пуни салу, јер се одликује спектакуларношћу популарне културе, док се публика „идентификује” са филмом.

Зар „Чикаго” не представља спој популарне (тема везана за потрошачко друштво, медијску културу) и „елитне” културе, са јасно ангажованом, брехтовском поруком. Спектакуларност, утицај филма на позориште, не мора да представља „грешку”, и „нижу вредност”. Посетиоци музичког позоришта су и активна филмска публика, која редовно посећује галерије, музеје и концерте. Публика тако у музичком позоришту највише вреднује (према хоризонтима очекивања) спектакуларност представе, живо извођење музике на сцени, која за њих представља суштину музичког позоришта. Публика се, како је показало истраживање, не везује за име редитеља, па чак ни за глумачке звезде. Њих интересује дело, радња представа, као и жеља да виде провокативне сцене, док их популарност филма („Неки то воле вруће”, „Чикаго”, „Кабаре”) такође везује за Позориште на Теразијама.

Такође, истраживање публике музичког позоришта показало је да они осећају емоционално задовољство у праћењу позоришне представе (79 одсто). На питање који је главни разлог због којег одлази у позориште 33 посто испитаника одговорило је да је то емоционални доживљај. Задовољство које публика осећа док гледа музичку представу првенствено је емоционално уживљавање у судбину ликова. Ову одредницу дало је чак 79 одсто испитаника, док је 15 посто истакло естетски доживљај, а само 6 одсто сазнајно задовољство и откривање нових ствари и ставова о животу. Истраживање је такође показало да специфичан емоционални доживљај у музичком позоришту подстиче живо извођење музике.

Да ли је то „тајна” успеха мелодраме Владимира Лазића „Цигани лете у небо” (представа је доживела 150 извођење). Публика „Јадника”  (Мадленијанум), као главни разлог због којег се определила да гледа ову представу наводи да је то забава, као и популарност дела Виктора Игоа. Публика се везује за наслов дела, она жели да види нешто што јој је познато и блиско.

Уживање у илузији

Истраживање Завода за проучавање културног развитка показало је да публика од драмских представа најчешће посећује комедије и да не жели да гледа туробне и тешке приче. „Стварност је тешка и имам толико проблема у свакодневном животу да желим да се у позоришту разонодим и опустим”, објашњава једна гледатељка.

Такође, публика се везује за амбијент и атмосферу у позоришту. И публика Позоришта на Теразијама и она из Мадленијанума високо вреднује ентеријер, прилаз позоришту и гламурозни изглед саме зграде. Публику музичког позоришта (Теразије) углавном чини женска популација (76 одсто) старости од 35 до 45 година. То су становници који долазе из централног градског језгра (Стари Град и Земун), али и општина Нови Београд и Вождовац. Публику Мадленијанума чини млађа, урбана популација која живи на овој општини. Они редовно читају дневну штампу, читају интервјуе са глумцима и не прате магазине из живота познатих (Глорија, Стори), високо вреднују поштење, образовање, али воле и да уживају у животу и путују.

Ко је публика музичког позоришта?

То је хибридна публика, која „воли“ упрошћеност популарне културе, припада средњој класи становништа према „културном капиталу“ (публику чине лекари, професори, економисти, који редовно посећују галерије, музичке догађаје, читају књиге, са тенденцијом и жељом да постану део „елите” (високо вредновање позоришне уметности). У позориште иду у кругу породице, док се о представама информишу преко пријатеља или преко емисија на радију. Музичко позориште је породично позориште, у коме ћете се као гледалац лепо осећати. Уживаћете у илузији, рећи ће Брехт. Зар то није суштина позоришта?

Ауторка је асистент на ФДУ у Београду