Од специјалног дописника из Париза

Појава дендија, ноншалантно елегантна, са брадом од три дана која скрива сувише истурену браду, и пристојност са којом се обраћа саговорнику која открива дечака из “добре породице”, у супротности су са екцесима по којима је познат далеко ван граница своје земље. У петак, 25. јуна, и београдска прилика ће у Музеју Цептер (Кнез Михајлова 42) имаће прилику да уживо сретне овог контроверзног и славног француског писца: Фредерик Бегбеде биће гост на промоцији своја два романа, „Упомоћ, молим за опроштај“ и „Француског романа“, које у преводу Тијане Мисирлић идуће недеље објављује издавачка кућа „Book“ из Београда.

Фредерик Бегбеде није случајно назвао свој интернет сајт С.Н.О.Б. Иако се у својим романима обрушава на средину коју најбоље познаје, свет реклама у коме је радио и свет бизниса и моде у коме је одрастао,  и у ширем смислу, на друштво које у амнезији види врхунац слободе, попут јунака у његовом “руском” роману “Упомоћ, молим за опроштај”, Бегбеде не одустаје од монденског живота, у коме, уосталом, најчешће и налази инспирацију за своје књиге.

Писац светског бестселера “399 динара” (или “99 франака” у оригиналу), редовно је на страницама таблоида, за које понекад пише књижевне приказе у којима цитира руске класике. Још један знак његове неконвенционалности - Бегбеде пише како за најутицајније књижевне часописе тако и за монденске ревије и таблоиде. И шта год да напише чита се и коментарише.

Француска критика је често била немилосрдна према њему, називала га полуписцем, полу-монденом и лажним наркоманом и предвиђала му кратак боравак у књижевном сазвежђу, што је оповргла награда “Ренодо” коју је добио прошле јесени за своју последњу књигу “Француски роман”. Роман прустовске инспирације, најличнији до сада, у коме се враћа у детињство и младост са дирљивом непосредношћу и разорним хумором који је карактеристичан за његов стил. Идеју је добио док се у притвору тресао од страха и гађења због затворских услова у којима се нашао након што је ухваћен са још једним француским писцем како ушмркава кокаин на хауби аутомобила. Разлика између Бегбедеа и неког другог викенд конзумента опијата је у томе што је своје неславно искуство преточио у роман који је освојио жири једне од најпрестижнијих француских књижевних награда.

Наредних дана би поново могао да се опроба у улози ди-џеја на некој од београдских журки. У Београд долази у својству члана жирија награде за најбољи европски роман, коју је основала Мадлена Цептер.

Да ли боравак у затвору стимулативно делује на писца?

Да, веома. Саветујем писцима којима недостаје инспирација да направе неки преступ како би их ухватили. Једном када се нађете у затвору нема много шта да се ради осим писања. Листа писаца који су применили овај метод рада је, заправо, веома дугачка.

„Француски роман“ је први роман у коме се потпуно разоткривате…

У почетку каријере роман ми је служио као заклон. Роман служи за маскирање и измишљање. Али наступи тренутак када аутор добије жељу да се исповеди, као што су се некада признавали греси у цркви. Уместо да одем код свештеника, определио сам се за издавача. По први пут говорим о томе ко сам заправо – дечак на плажи у наранџастом купаћем костиму. Много мање секси него у претходним романима. Извињавам се због тога.

Говори се о губитку утицаја француског романа. Ви сте један од ретких француских писаца чија слава је прешла границе земље из које потичете…

Ја сам прави пример пропадања француског романа! Ако упоредите Марсела Пруста и мене брзо ће вам бити јасно. Дивим му се јер му нисам ни до колена.

Као и Пруст пишете у првом лицу и бавите се темом детињства, породице, сећања…

Иза тога је идеја да говорећи о себи, односно о једној особи - јер он не говори нужно о себи - можемо да допремо до свих.

Прешли сте пут од стидљивог, несигурног младића кога не примећују девојке, до књижевника коме се диве жене широм света. Како је бити у кожи звезде?

То је изузетан реванш. Саветујем младићима који немају успеха код девојака да пишу књиге. То је одличан начин да се касније освете - да пишу књиге да би заводили. Писац је у Француској једно од занимања која се највише допадају женама, поред председника републике.

Настављате дугу традицију француских писаца који су кокетирали са вештачким рајевима, од Бодлера преко Коктоа и Саганове…

То ми не смета. Још су се у античко доба окретали вештачким рајевима. Све што може да угуши стидљивост када је у питању писање је добродошло. Само, инспирација је боља уз чашу вина, дрога није корисна за писање.

Пореде вас са Саган. Да ли вам је као књижевница блиска?

Да, обожавам је. Својевремено сам је упознао. Волео бих да имам њену генијалност. Саган је волела ноћ, као и ја. Ноћ је одлична тема; налазим да је ноћно светло лепше у романима. Заједничко нам је и то што говоримо о истом социјалном миљеу, о средњој класи. Оно што у суштини хоћемо да кажемо је да новац не доноси срећу.

Највише писаца долази из тог миљеа, из средње класе…

Раније су само они из средње класе писали, јер други нису имали времена, морали су да раде. Данас се ситуација променила, писци долазе из свих социјалних слојева, али они који највише критикују средњу класу потичу из ње.

Досада је саставни део процеса писања?

Важно је да прихватите да се досађујете док пишете, али требало би да избегнете да досађујете свог читаоца.

Ово није први пут да долазите у  Београд…

Радујем се што ћу доћи на ваше забаве. Већ сам био диск-џокеј у једном вашем клубу, ставио сам неколико плоча и убрзо ме је власник замолио да престанем. Забава и пиће су две ствари које Срби такође воле.

Ана Оташевић