Vukovar je već bio razoren, a rat u Bosni samo što nije počeo, kad se na sceni beogradskog Doma omladine, u adaptaciji i režiji Lenke Udovički, izvodila „Majka Hrabrost i njena deca“ Bertolta Brehta, snažna antiratna predstava kakva se u tom vremenu zla više nije ponovila. Uprkos efektu razotuđenja (Verfremdungseffekt), na kojem Breht insistira, ako Majka Hrabrost ne izaziva suze, džabe idemo u pozorište – govorio je Jovan Hristić. Nezaboravna Majka Hrabrost Mirjane Karanović duboko je potresala.

Toj predstavi za koju je muziku i songove sa pacifističkim nabojem pisao Bora Đorđević koji će ubrzo potom pevati nešto sasvim drugo („E moj druže zagrebački, eto nas kod vas u pljački. Mi ćemo vas opljačkati, a vi ćete svi plakati“), rediteljka je pridodala likove Brehta i Valtera Benjamina, u njihovim danima izbeglištva pred nacionalsocijalističkom pretnjom. Brehta je igrao Rade Šerbedžija, a Benjamina Petar Kralj. U sceni njihovog rastanka u danskom Brehtovom pribežištu, pri poslednjem susretu, veliki dramatičar će doviknuti svom prijatelju: „Valter... j.... ti ovaj život!“ Ta psovka, pala tu – kako bi rekao Krleža – po dubljoj logici životnoga kontrapunkta, pregnantno je izražavala odnos gledalaca ove predstave prema sopstvenoj društvenoj stvarnosti.    

Posle svoje veličanstvene pozorišne inkarnacije u glumi Petra Kralja, Valter Benjamin nam se ove godine vratio, takođe u punom sjaju, kao protagonista knjige Branka Vučićevića „Neobični doživljaji gospodina Benjamina u zemlji boljševika“ (Fabrika knjiga, 2009), scenarija tj. filma na papiru, kako, dodeljujući sebi ulogu montažera, kaže autor.

U ovoj kratkoj knjizi fakata koji se tiču njegovog života, Benjamin iskrsava kao melanholični ljubavnik. Susrećemo ga u Berlinu gde upoznaje rusku glumicu i rediteljku letonskog porekla Asju Lacis koja će na njega, kako danas piše u skoro svakoj enciklopediji, izvršiti snažan intelektualni i erotski uticaj, a zatim sa njom i u Moskvi.

Ono što je u štivu moguće samo prizvati, u filmu je uglavnom predočeno te tako gubi draž čežnje/potencijalnosti. U Vučićevićevoj knjizi čitamo da je Asja noć i dan provela u Valterovom zagrljaju, ali to još ne znači da su oni kopulirali. Svakako, vodili su ljubav, ali to nam ovde nije predočeno kao seks, nego kao nekakva ideja koja ovom erotskom odnosu daje neponovljivost.

Iz jedne, rekli bismo usputne, beleške, shvatamo da Asja ima ljubavnike, a, iz druge, iste takve, da je Benjaminov notes pun imena žena s kojima je puteno prisan.

Priča o ljubavi Valtera i Asje osnova je na kojoj se gradi druga, priča o umetnosti u ranosovjetskoj Rusiji i vajmarskoj Nemačkoj. Ovo je, dakle, i film (sic!) o slavnom periodu evropske avangardne umetnosti.

Priču o umetnosti Vučićević započinje polemikom sa stavom Vladimira Nabokova, u kojem slavni pisac izražava svoj, zapravo ideološki, prezir prema shvatanju da je Oktobarska revolucija dala povoda za ma kakva ozbiljna nastojanja u umetnosti. Vučićevićev stav u saglasju je sa stavovima najznačajnijih ruskih umetnika tog perioda. Revolucija, naslućena u delima ranih avangardista, stvara, potom, novi društveni kontekst za nastavak eksperimentisanja u umetnosti. „Ono što se u društvenom pogledu dogodilo 1917, bilo je ostvareno našom delatnošću kao likovnih umetnika 1914“, kaže Tatljin. „Kubizam i futurizam su bili revolucionarni umetnički pokreti koji su nagoveštavali revoluciju političkog i ekonomskog života iz 1917“, kaže Maljevič (vidi: Kamila GrejRuski umetnički eksperiment 1863–1922).

 I ljubavna priča Asje i Valtera, i priča o usponu umetnosti u Nemačkoj i Rusiji (u kojoj se susrećemo s umetničkom praksom Brehta, Mejerholjda, Ajzenštajna, Kandinskog, Maljeviča...), odvijaju se u narednoj, četvrtoj deceniji, u sveprisutnoj senci nemačkog i sovjetskog totalitarizama. Smrtonosni antijevrejski i antikomunistički zakoni na zapadu, masovni progoni u logore, na istoku. Bežeći od nacista, Valter Benjamin ispija otrov.

Ovu treću priču, u koju su naglo uronjene prve dve, Vučićević nam pripoveda/predočava decentno. On, kao uzgred, lapidarno navodi ko je sve, kad i koliko, od brojnih ličnosti u njegovom filmu u nastajanju/nestajanju, računajući i Asju Lacis, proveo na arhipelagu gulaga (celuloidni film bi, između ostalog, pokazao tu i poslednje dane Mejerholjda i Babelja). Ova lapidarnost, kao crna rupa, predstavlja u stvari žalobnu tišinu nad svim onim hitlerovskim i staljinističkim progonima o kojima su do danas napisane čitave biblioteke.

Ova tanušna, faktografska, intimna knjižica Branka Vučićevića – u kojoj je ocrtana/data i intelektualna, umetnička i politička istorija Evrope u njenom najturbulentnijem periodu – kao svoj sadržaj podrazumeva i Solženjicinov „Arhipelag Gulag“ i Štajnerovih „7.000 dana u Sibiru“. Budući reditelj ovog Vučićevićevog montažnog dela na papiru, to bi svakako trebalo da ima u vidu. 

Staljinov komunizam i Hitlerov nacionalsocijalizam, u „Neobičnim doživljajima gospodina Benjamina u zemlji boljševika“, pokazuju se kao sistem spojenih sudova. O ovom bratstvu po totalitarizmu (koji nam ukazuje na neizbežne posledice koncentracije moći u rukama jedne ličnosti, grupe ili ideologije), iz prve ruke svedoči slavno delo Karla Štajnera, koje je on najpre morao da preživi. Posle potpisivanja pakta Molotov–Ribentrop, koncentracionim logorima Trećeg rajha, iz sibirskih su logora ustupljeni nemački i austrijski komunisti.

„Staljinov socijalizam (je) prokleto sličan Hitlerovu nacionalsocijalizmu“, svedoči, u „7.000 dana u Sibiru“, jedan od bezbrojnih zatočenika.