Вуковар је већ био разорен, а рат у Босни само што није почео, кад се на сцени београдског Дома омладине, у адаптацији и режији Ленке Удовички, изводила „Мајка Храброст и њена деца“ Бертолта Брехта, снажна антиратна представа каква се у том времену зла више није поновила. Упркос ефекту разотуђења (Verfremdungseffekt), на којем Брехт инсистира, ако Мајка Храброст не изазива сузе, џабе идемо у позориште – говорио је Јован Христић. Незаборавна Мајка Храброст Мирјане Карановић дубоко је потресала.

Тој представи за коју је музику и сонгове са пацифистичким набојем писао Бора Ђорђевић који ће убрзо потом певати нешто сасвим друго („Е мој друже загребачки, ето нас код вас у пљачки. Ми ћемо вас опљачкати, а ви ћете сви плакати“), редитељка је придодала ликове Брехта и Валтера Бенјамина, у њиховим данима избеглиштва пред националсоцијалистичком претњом. Брехта је играо Раде Шербеџија, а Бенјамина Петар Краљ. У сцени њиховог растанка у данском Брехтовом прибежишту, при последњем сусрету, велики драматичар ће довикнути свом пријатељу: „Валтер... ј.... ти овај живот!“ Та псовка, пала ту – како би рекао Крлежа – по дубљој логици животнога контрапункта, прегнантно је изражавала однос гледалаца ове представе према сопственој друштвеној стварности.    

После своје величанствене позоришне инкарнације у глуми Петра Краља, Валтер Бенјамин нам се ове године вратио, такође у пуном сјају, као протагониста књиге Бранка Вучићевића „Необични доживљаји господина Бенјамина у земљи бољшевика“ (Фабрика књига, 2009), сценарија тј. филма на папиру, како, додељујући себи улогу монтажера, каже аутор.

У овој краткој књизи факата који се тичу његовог живота, Бенјамин искрсава као меланхолични љубавник. Сусрећемо га у Берлину где упознаје руску глумицу и редитељку летонског порекла Асју Лацис која ће на њега, како данас пише у скоро свакој енциклопедији, извршити снажан интелектуални и еротски утицај, a затим са њом и у Москви.

Оно што је у штиву могуће само призвати, у филму је углавном предочено те тако губи драж чежње/потенцијалности. У Вучићевићевој књизи читамо да је Асја ноћ и дан провела у Валтеровом загрљају, али то још не значи да су они копулирали. Свакако, водили су љубав, али то нам овде није предочено као секс, него као некаква идеја која овом еротском односу даје непоновљивост.

Из једне, рекли бисмо успутне, белешке, схватамо да Асја има љубавнике, а, из друге, исте такве, да је Бенјаминов нотес пун имена жена с којима је путено присан.

Прича о љубави Валтера и Асје основа је на којој се гради друга, прича о уметности у раносовјетској Русији и вајмарској Немачкој. Ово је, дакле, и филм (sic!) о славном периоду европске авангардне уметности.

Причу о уметности Вучићевић започиње полемиком са ставом Владимира Набокова, у којем славни писац изражава свој, заправо идеолошки, презир према схватању да је Октобарска револуција дала повода за ма каква озбиљна настојања у уметности. Вучићевићев став у сагласју је са ставовима најзначајнијих руских уметника тог периода. Револуција, наслућена у делима раних авангардиста, ствара, потом, нови друштвени контекст за наставак експериментисања у уметности. „Оно што се у друштвеном погледу догодило 1917, било је остварено нашом делатношћу као ликовних уметника 1914“, каже Татљин. „Кубизам и футуризам су били револуционарни уметнички покрети који су наговештавали револуцију политичког и економског живота из 1917“, каже Маљевич (види: Камила ГрејРуски уметнички експеримент 1863–1922).

 И љубавна прича Асје и Валтера, и прича о успону уметности у Немачкој и Русији (у којој се сусрећемо с уметничком праксом Брехта, Мејерхољда, Ајзенштајна, Кандинског, Маљевича...), одвијају се у наредној, четвртој деценији, у свеприсутној сенци немачког и совјетског тоталитаризама. Смртоносни антијеврејски и антикомунистички закони на западу, масовни прогони у логоре, на истоку. Бежећи од нациста, Валтер Бенјамин испија отров.

Ову трећу причу, у коју су нагло уроњене прве две, Вучићевић нам приповеда/предочава децентно. Он, као узгред, лапидарно наводи ко је све, кад и колико, од бројних личности у његовом филму у настајању/нестајању, рачунајући и Асју Лацис, провео на архипелагу гулага (целулоидни филм би, између осталог, показао ту и последње дане Мејерхољда и Бабеља). Ова лапидарност, као црна рупа, представља у ствари жалобну тишину над свим оним хитлеровским и стаљинистичким прогонима о којима су до данас написане читаве библиотеке.

Ова танушна, фактографска, интимна књижица Бранка Вучићевића – у којој је оцртана/дата и интелектуална, уметничка и политичка историја Европе у њеном најтурбулентнијем периоду – као свој садржај подразумева и Солжењицинов „Архипелаг Гулаг“ и Штајнерових „7.000 дана у Сибиру“. Будући редитељ овог Вучићевићевог монтажног дела на папиру, то би свакако требало да има у виду. 

Стаљинов комунизам и Хитлеров националсоцијализам, у „Необичним доживљајима господина Бенјамина у земљи бољшевика“, показују се као систем спојених судова. О овом братству по тоталитаризму (који нам указује на неизбежне последице концентрације моћи у рукама једне личности, групе или идеологије), из прве руке сведочи славно дело Карла Штајнера, које је он најпре морао да преживи. После потписивања пакта Молотов–Рибентроп, концентрационим логорима Трећег рајха, из сибирских су логора уступљени немачки и аустријски комунисти.

„Стаљинов социјализам (је) проклето сличан Хитлерову националсоцијализму“, сведочи, у „7.000 дана у Сибиру“, један од безбројних заточеника.