Миомир Петровић, писац, живи према заборављеним, традиционалним грађанским вредностима – у сопственој породици, крећући се „менталном“ трасом „круга двојке“, лепих манира и углађеног понашања и одевања.Петровић је драматург и доктор интердисциплинарних студија Факултета уметности у Београду, аутор бројних драма („Вагабунд у градском врту“, „Appendix“, „Чопор“, „Метастазирање душе“...), да би од прве прозне књиге, „Сакаћење романа“, одустао од реалности позоришта и упутио се у мистичне пределе романескне књижевности. Његов најновији роман „Бакарни бубњеви“, у издању Лагуне, делом говори и о положају интелектуалца данас, о писцу који извршава самоубиство са Бранковог моста, завештавши пријатељу, такође писцу, да никад не посумња у моћ књижевности:

– Ја доказујем своју веру скепсом, па тако и сумњам и не сумњам у моћ књижевности, јер су књижевност и уметност у ширем контексту моја права религија – каже наш саговорник.

– У садашњем цивилизацијском тренутку књижевност нема моћ да преокрене нечију судбину и то је помало жалосно. Прошла су времена Вертера, када су многи тинејџери извршавали самоубиство због Гетеовог романа. Суштина моје петнаестогодишње борбе у књижевности јесте да она добије дигнитет који има на пример сликарство, од кога не тражимо вулгарну ангажованост, буквалну. Системом награђивања, системом производње „блокбастер“ писаца романа, држимо књижевност на нивоу полудебилног детета, не дајући јој могућност да развије све своје аспекте.

Пре десет година, када смо живели у једном другом политичком систему, било је једино важно да књижевност буде ангажована и да је опозициона. Немам ништа против тога. Многи моји романи настајали у то доба били су ангажовани, без обзира на то што су их објављивали државни издавачи. Гле те ироније! То би било као када бисмо у Лувру посматрали искључиво рамове и феноменалну опрему слика, а не бисмо дали свом чулном инструментаријуму да се обраћа естетици самог дела. Пре свега, ангажованост је постала амбалажа. Ту лежи провинцијализам ове средине. Ми тражимо ангажованост преко ангажованости. А сам уметнички чин је, у ствари, увек ангажован.

У „Бакарним бубњевима“ бавите се античком историјом Београда, домаштавате митове града. Какви су обриси те митологије? Какве су биле слике Београда некад, а какве су оне данас?

Све оно што ми као савременици замерамо Београду постојало је одувек. То је једна врста фатума Београда. Од општих места, да се он налази на раскршћу двеју река, међу сударним плочама двеју а, ако не и више, цивилизација, па све до врло литерарних и врло личних опажања. Као да се сви ти бунари писаца протеклих цивилизација откривају где се најмање надамо. Антички Београд... Ја поштујем Аполодорову верзију Аполонија са Родоса да су Аргонаути прошли нашим просторима и да је стена Каулијак, која се у једном моменту код Аполонија помиње, део једног нашег стеновитог масива, отприлике тамо где се данас налази споменик Победник на Калемегдану. Полазећи од те чињенице, говорим о једној псеудоисторијској и астралној прошлости, садашњости и будућности Београда. Данашњи Београд ме баца у депресију, као и већину оних који су у овом граду рођени и одрасли. Он је толико турбулентан и опасно увијен у спиралу транзиције. Велико је питање колико је то град.Мени Београд последњих десет година више личи на Каиро. Тамо један најновији бентли и једна магарећа запрега чекају на семафору зелено светло са апсолутно истим дигнитетом. Ретко где можете да видите депонију усред града. Овде то можете, а да то никоме не смета. Београд је више консензус, решење „да буде“ него град. Мени је интересантна и титула урбус коју данас савремени уметник из Београда мора да понесе. И те смешне поделе на „урбано“ и „рурално“. Ја, ваљда, нисам „урбани писац“ пошто не пишем о асфалту и клинцима који испред драгстора немају да скупе за џоинт. Можда. Али то није једина тема коју урбус носи. Пре ће бити да је то она дођошка, малограђанска. Идеју „асфалта“ фаворизују нарочито они којима је то недостајало у провинцијалној младости.

Али продужетак постмодерне културе промовише живот и уметност садашњости и свакодневице, док вашим последњим романима („Либанско лето“, „Стаклена прашина“, „Персијско огледало“) провејава атмосфера мита. Чак се и у докторској дисертацији бавите митском матрицом у медијским и уметничким текстовима. Због чега – мит?

Мислим да је снага мита у томе што он није историјска чињеница. Оног тренутка када мит пренесете у историјску чињеницу, он почиње да губи своју магијску вредност. У том смислу ја фаворизујем мит као врсту књижевне неизбежности. Ви га можете користити на један врло експлицитан начин, „да се Власи не досете“,као што су то радили Сартр, Ками, Велимир Лукић, а с друге стране можете мислити да не користите мит па да на концу схватите да је он ипак ту, у вашем тексту.

Да ли су онда наши историчари митографи?

Данас је употреба речи мит врло непопуларна. Савремени културни посленици, савремене и самосталне Србије, а то је још један од израза у моди, учинили би све да мит и код Јунга оповргну, да не постоји апсолутно ништа чему је корен у прошлости.

Ваш јунак, такође Петровић, каже да многи проблеми који се тичу његовог социјалног бића и хомо политикуса проистичу из недостатка пристојности. Шта је данас пристојност, а шта непристојност?

Открили сте можда суштину мог мађионичарског трика и не знам да ли да због тога будем срећан или несрећан. Ово јесте роман о пристојности. Дефиниција пристојности је индивидуална. А када системски девастирамо пристојност, онда смо сви у једном великом рату са собом. „Велики брат“ је за мене пластична дефиниција непристојности. Модерност није по сваку цену прогресивна. Данас, као да живимо у диктату непристојности: џентлменске, људске, ако хоћете и хришћанске. Као мали, имао сам прилике да видим у великим градовима нешто што сам тада називао непристојношћу, нарочито у Паризу где сам често боравио. Виђао сам да неко падне у метроу, можда у несвест, а да му нико не приђе страхујући да је то провокација. Нечији живот се ту гаси или се не гаси, али људи, плашећи се за сопствени живот, не предузимају ништа. Последњих десет година такве ситуације видим и на улицама Београда. Ми смо на један корак до тога да постанемо нељуди једни према другима. Непристојност у заједници јесте недостатак солидарности. Имате пуно грађана на улици без посла. То је непристојност. Не знати где вам је дете после десет сати увече – то је такође непристојност. Читаоци ће мислити да је то груб, конзервативан став, анахрон са либералним временом у коме наводно живимо, али одувек сам тако мислио.

Да ли то значи да је целокупно потрошачко друштво непристојно?

Ја у то дубоко верујем. Али, не припадам ни лево оријентисаном начину мишљења. Не мислим да смо живели у савршеној, оној земљи, јер није била потрошачка, али ово – да свака роба има купца и да је пристојно изнети било шта на тезгу – то је ноћна мора у којој живимо.

Кроз судбину вашег јунака у „Бакарним бубњевима“ „читамо“ и тезу да писац у нашој средини, уколико се бави искључиво својим послом,најчешће остаје „прећутан“...

Данас се од писца тражи идеолошки и бирократски ангажман. Он се и награђује. Јавност обожава послушност и то је природно. Чим вас виде као потенцијално непослушног, вас озбиљно анализира друштво, које верификује или не верификује то што радите. У роману желим да кажем да припадам оном мањем броју писаца који су у континуитету у јавности, а да нису на листи за неко боље намештење: амбасадора, конзула или макар посланика у Скупштини. Јер, забога, изгледа да књижевност већини колега служи као одскочна даска за нешто друго. Ја сам онда јако скроман и једноставан човек. Као искључиво писац, или сте млад или сте за неки књижевни отпад. Ако сте млади, чаршија може да уписује себи заслуге за неке ваше успехе, а када сте већ прегажени и стари, онда могу да вас оговарају, без икаквих последица.

Били сте драматург Атељеа 212, које је овогодишњу сезону назвало „револуција“, те се и први комад Милице Пилетић „Ајмо,ајде“ бавио срушеним идеалима након 5. октобра. Да ли сте разочарани у све наше револуције?

Не, ја сам помало разочаран у такав репертоарски поступак. То је поново прича о нечему што је прошлост, а представља се као прича о нечему што је садашњост. Није ли ова садашњост занимљивија? Ако је изостанак тог 6. октобра довео до овога што нам се сада дешава, ко је крив? Ми? Пре десет година нисмо помислили да ће бити овако. Није ли то довољно инспиративно, ако већ говоримо о ангажованости. Бојим се ангажованости зато што она често прераста у псеудоангажованост – памфлет. Позориште је једна сувише рефлексивна ствар. И зато се, можда, више не бавим позориштем.

Радили сте и као заменик директора Драме Народног позоришта. Како коментаришете нова кадровска решења у овом театру?

Проблем Народног позоришта ће се решити оног момента када се реши проблем културне политике ове земље, када будемо, као Хрвати и Словенци, знали шта хоћемо од наше културе, како желимо да је употребимо,и то не у идеолошком, него у националном смислу. Два пута сам одлазио из Народног позоришта, једном се враћао. То је најтуробнији део мог живота и не бих желео да ме погрешно схвате моји добри пријатељи, које сам тамо стекао. Та врста оптерећења и немања „know how“, ниједне систематске структуралне подршке, чини да то буде кућа на чијем челу не бих пожелео свом пријатељу или детету да се нађе.