Чарлс Симић (1938, Београд), амерички песник српског порекла, Пулицеровој и низу других престижних америчких и европских признања недавно је додао и међународну италијанску награду „Премио Наполи”. Осим што предаје креативно писање на Њујоршком универзитету, наш саговорник однедавно води блог за „Њујорк ривју оф букс”.   

У Вашој новој књизи есеја „Отпадници” и себе сте уврстили међу песнике/ренегате.  Има ли то везе с располућеношћу између света Вашег детињства и Америке у којој живите шест деценија?

Нисам имао уобичајен одгој, образовање нити породични дом. Због тога не верујем у оно у шта људи верују поводом већине ствари, укључујући и веру, политику и национализам. Дакле, неки ме сматрају за отпадника, издајника сваке светиње, мада бих рекао да само говорим оно што мислим да је истина.

Можда реч „ренегат” није права за мој случај. Имао сам на уму неког ко је слободоуман и говори из контре, неког ко се често осећа као изгнаник, чак и у властитом народу. Таквих има много, свуда. Већином су то непознати људи и жене који упорно живе своје мирне животе, успевајући да сачувају свој независни дух.

У младости, били сте лош ђак, проблематичан адолесцент, чак и у својим првим емигрантским данима у Паризу… Кад сте окренули нови лист?

Играо сам се са злочестим дечацима, почео да пушим у једанаестој, лагао, крао и бежао из школе кад год сам могао. Укратко, до шеснаесте сам чинио све оно што родитељи не желе да им дете чини, а онда сам се обрео у Америци и почео да схватам да треба да се упристојим како не бих завршио као пропалитет. Није било лако. Било је јако забавно бити лош момак.

На свом блогу описујете и данашње бескућнике које је криза расула по улицама. То су и ликови из ваших песама: Просјаци, гатаре, улични свирачи… Какву метафизику они носе?

Нема ту никакве метафизике. Само подсећање на оно што се сваком у овој земљи може десити, плус неколико практичних наговештаја како преживети и осећати и даље топлину док спавате на плочнику у хладној зимској ноћи. Моје песме су пуне таквих људи јер педесет година тумарам улицама Њујорка и дајем им новац кад год могу. Помоћ добротворних организација је недовољна – сваке недеље федерална влада троши десет милијарди долара на вођење ратова у Авганистану и Ираку и одржавање 800 војних база широм света па јој не остаје ни пребијена пара за те несрећнике.

Колико се пејзажи просперитета мењају под утицајем кризе?

Најгоре изгледају некадашњи индустријски градови, с напуштеним фабрикама, затвореним радњама и пословним здањима, али постоји изразита беда и у свим сеоским подручјима Америке. Углавном не делујемо много просперитетно јер то и нисмо. Ту врсту патње не могу да опростим нити да избацим из главе, зато се она често среће у мојим новим песмама, било директно, било да вири из позадине.

Има ли разлике између немаштине коју сте доживели у детињству и садашње?

У време Другог светског рата и после њега, у Београду, трампили смо одећу, накит и друге драгоцености за прасиће, сланину, саламу или џак брашна. У Њу Хемпширу, где проводим половину времена, сада се умножавају залагаонице: продаје се све – од музичких инструмената, до скија и аутомобилских гума. Сиромаси их заложе а онда се окрену и у истој радњи купе поклон деци за Божић. У некадашњој Југославији били смо гладнији, али то сустиже и неке делове данашњег америчког друштва.

„Нови амерички сан гласи: бити богат и истовремено сматрати себе жртвом”, записали сте. Како то изгледа?

Не баш добро. Један посто људи на врху поседује онолико новца колико свих деведесет посто на дну, те више нико озбиљно не верује у амерички сан. Сви смо добро живели од педесетих до осамдесетих година прошлог века, када је америчком капитализму постало јасно да су наши радници прескупи те су своје послове изместили преко океана не би ли повећали профит. Тренутно производимо и извозимо једино оружје. Да нема ратова, наша привреда била би у још горем стању.

Да ли је Обама и даље „ин“?

Председник Обама је велико разочарање за све нас који смо гласали за њега. Именовао је економске саветнике који углавном служе финансијским интересима Волстрита. Пригрлио добар део извршне власти Буша и Чејнија и њихово нарушавање приватности да поштеди од одговорности појединце који су чинили ратне злочине и друга злодела. Он делује као човек без јединственог, чврстог принципа који лепо говори, али повија колена пред сваким интересом моћника у Вашингтону. Oпет смо изиграни.

На блогу сте писали о америчкимвојнимварошимау Ираку и Авганистанукао о „споменицимае богатства и разметљивости”? Шта ће бити с њима?

Бог свети зна. Балад је војна база САД северно од Багдада, са аеродромом, електранама, базенима, стотинак градских аутобуса,  ноћним баровима, продавницама, салонима за масажу… Около су вароши и села која једва да имају воду и струју, налик на шумадијска села педесетих. Те неоколонијалне, етнички сегрегисане вароши ничу широм Ирака, а њихову расипност и трошкове нико не преиспитује. Пентагон замишља да ће тамо бити бар педесет, ако не и више година, али чисто сумњам. Кад год обеспаримо од силних ратова, настављамо да ратујемо помоћу новца позајмљеног од Кинеза и Јапанаца.

Били сте под утицајем латиноамеричке песничке школе шездесетих, њеног света чула и хедонистичког обиља. Да ли Вас тај свет и данас узбуђује?

Можете се кладити у то! Дајте ми тањир свежих острига и чашу добро охлађеног вина и ја сам пресрећан. Све што оставља утисак на мене, пре или касније се нађе у мојим песмама. Рецимо, пре неко јутро сам по њујоршкој цичизими изашао да купим новине. Срео сам човека који је шетао два пса: једног радосног што је изашао, и другог који као да је мислио: фалило ми је бар још пет минута дремке кад нас је овај идиот пробудио.

Блуз је Ваша религија. Колико је Ваша поезија под дејством тих „срећних мелодија одсвираних на тужан начин”?

Или обрнуто: тужних мелодија претворених у плесне. По мом мишљењу, потребне су две контрастне емоције да би се нешто „десило” у песми. И у животу, обично смо распети између крајности: туге и весеља, или неких других супротности, тако да моје песме одражавају то искуство.

Дружите се и с европским писцима, често гостујете у Европи, да ли и Ваш идентитет одређују, пре свега, Европа и словенско порекло?

Не верујем. Као песник, блискији сам америчким писцима и поетама. Плус, никад нисам срео ниједног европског интелектуалца који би ме сматрао једним од својих. Не мисле да сам „типичан” Американац, али им је тешко да ме сврстају. Истина је да ми није тако лагодно у друштву Европљана као у друштву Американаца, јер ми нимало не пријају класне разлике, титуле и понашање које с тим иде.

Постоје ли разлике између европских и америчких интелектуалаца у јавном и политичком ангажману?

Улога већине интелектуалаца, свуда, јесте да систему дају изговоре и оправдања. Они независни су малобројни и утицајнији су у Европи и Јужној Америци, него у Енглеској и САД где нико не мари шта причају. Потписивао сам, заједно са групом песника и писаца, саопштења против ратова у Ираку и Авганистану, знајући да нећемо ништа постићи. Такође знам да је још више писаца одбило да их потпише јер им није мило да критикују владу. Тако је то.

Ко су, онда, најутицајније јавне личности  у данашњем времену?

Можда блогери. Свака земља има миљенике међу њима. У Сједињеним Америчким Државама Глен Гринвалд, Ендру Саливан, Хујан Кол и жена која себе назива Дигби читани су и јако утичу на гледиште многих људи.

Да ли сте и ви утицајнији као блогер него као песник?

Немам појма, блог пишем тек од октобра. Време ће показати.