U malim, suženim ali ne i tako retkim, zagubljenim mitovima naše malodecenijske prošlosti, Branko Davidović bio je knjižar i donekle izdavač, što prema vrednovanjima sveta u kome danas živimo ne predstavlja naročito ubedljivu i obećavajuću preporuku; pa ipak, delo i život koji su ostali iza tog čoveka koji je – polazeći svojevremeno iz Beške, poslednje pribežište našao u Los Anđelesu – bar u dva izuzetna trenutka zaslužuju govor koji, u tužnom času kada se konačni govori uobličuju, nije bilo nikog da u dalekom svetu održi.

I svojom izdavačkom delatnošću, blistava plejada predratnih (dvadesetih, tridesetih godina) beogradskih knjižara – Geca Kon, Toma Jovanović i Vujić, Cvijanović, Rajković i Ćuković, Al. Popović, Mil. Milanović i drugi – ostavila je duboko zaorano i plodno polje u ondašnjoj srpskoj kulturi. Veljković, Davidović, Ležimirac, Đerić, Hrkalović, Konstantinović i niz drugih predstavljali su mlade perjanice ovdašnjeg knjižarstva tridesetih godina, učeći neposredno od svojih patrona, ali, istovremeno, i od uglednika na polju kulture – jer, beogradske, i ne samo beogradske knjižare tog vremena predstavljale su, u pravom smislu reči, salone knjige u kojima su se svakodnevno, u trenutku kada se, nadomak podneva, oglašavao časovnik na Sabornoj crkvi, okupljali naučnici, pisci i umetnici koji su već tada bili stubovi srpske kulture.

Budući da se radilo o ljudima sjajne upućenosti u savremene književne, naučne i umetničke tokove, izdavačima i knjižarima su preporuke jednog Brane Petronijevića, Slobodana Jovanovića, Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Isidore Sekulić, Anice Savić-Rebac, Ksenije Anastasijević, Mihaila Petrovića Alasa, Milutina Milankovića, Dušana Matića, Petra Dobrovića, Milana Kašanina, Aleksandra Deroka, Stanislava Vinavera, Vladimira Velmara Jankovića, Vladimira Vujića i drugih – služile kao najpouzdanije merilo u odabiranju domaćih i stranih dela koja će biti ponuđena tadašnjem narastajućem i sve obrazovanijem, te i rafinovanijem i zahtevnijem čitateljstvu.

U tom knjižarskom podmlatku već tada se naročito izdvajao jedan sremski đak – Branko Davidović. Ne samo da je čitavim bićem bio posvećen knjizi, već je, kao i njegovi mentori, bio više nego spreman da u lepim danima i godinama što su, kako se činilo, stajali pred njim i sadrugovima posluži kao dobronamerni i dobroprimerni vodič daljim knjižarskim i izdavačkim naraštajima.

Sudbina mu je, međutim, suzila životnu stazu i odredila drugačije. Sa prestankom rata i dolaskom nove, preterane u svom oslobodilačkom paroksizmu, osione  vlasti, sveopštom nacionalizacijom, i knjižare, kao i izdavačke kuće, kao i mnogo šta drugo, prešle su prekonoć u državno vlasništvo.

Preuzevši, pak, prekonoćno – i nove gazde ponekad su se varale u svom izboru, smatrajući da je mlad svet po pravilu upućen da korača pod njihovim oslobodilačkim zastavama – jedan od boljih položaja u revolucionisanom našem knjižarstvu, Branko Davidović je sa lucidnom žurnošću otputovao u Zagreb i tamo, na mestu gde baš nije svako imao pristupa, imao je sreću da ugleda brojne tovare s knjigama. Neki usputni poznanik, ali od iste, prefinjene, dalekovide knjižarske a možda i bibliotečke struke, uputio ga je pri tom u „malu porodičnu tajnu“; radilo se o knjigama (spremnim za odstrel), a objavljenim u tek minuloj nezavisnoj hrvatskoj državi, među kojima je ponajviše bilo pamfleta, brošura, udžbenika i ostale literature u kojima su Srbi bili hotimice odabrani za zle momke; i, malo potom, dogovor o jednoj neobičnoj trampi bio je sklopljen, po onom narodnom, „tante za kukuriku“: taj tovar otići će u Beograd, a u Zagreb će zauzvrat stići sve što je u Srbiji štampano pod okupacijom. I ako su danas te knjige, spasene od uništenja zahvaljujući toj trampi, u posedu ovdašnje Narodne biblioteke (ili biblioteke Srpske akademije nauka i umetnosti), ovo je prilika da se preko muljevitih naslaga vremena pomene ime tog godinama anonimnog gospodina, sudbinskog obogaćivača njihovih trezora.

U tom novom, poletnom a zagađenom svetu, Branko Davidović proživeo je tek dve ili tri godine, ali mu je i to bilo dovoljno da iza sebe ostavi još nekoliko istinskih podviga koji mu pozlaćuju daleku uspomenu i čine ga gotovo mitskim junakom srpskog knjižarstva.

***

A onda smo, moja supruga i ja, svoj još dobro očuvani oldsmobil ponovo okrenuli ka severu, ostavljajući za sobom Nijagaru, i uputili se ka mestu na kojem je, uskoro, dve sudbine trebalo da se ponovo dodirnu, kanadskom Londonu. To je bio neživopisan gradić ne mnogo udaljen od Toronta, gde su iz nekog neodgonetljivog razloga stari i novi srpski iseljenici odlučili da se nasele.

 „Pa, nećače, evo nas, zar ne, ponovo zajedno!“ Bilo je to pitanje, koliko i utvrđivanje puke činjenice i mogao ga je izgovoriti samo neko ko je, zapravo, očekivao moj dolazak. Branku Davidoviću, jedva na prvi pogled izmenjenom posle dvadesetak prohujalih godina, još se sa lica slivao onaj nekad čuveni, obezoružavajući osmeh, ali moja životna saputnica veoma mu je brzo u uglovima usana, i, posebno u besjaju očiju, uočila prisenak pomalo očekivane sete.

Sledeće njegovo pitanje bilo je srazmerno lako predvideti, premda mu je, vrlo verovatno, osoba koja nam je posredovala oko adrese, tu okolnost morala u celosti isporučiti u svom obaveštajnom paketu. „Pa, čime se baviš i za šta si se u životu opredelio?“ Moj odgovor da je u osnovi pisanje i da mi na vrhu svih ljubavi stoje knjige, bez sumnje je zadovoljio tog bivšeg knjižara koga još i danas čujem kako govori „da ukrasti knjigu nije greh“ i vidim kako u takvim prilikama okreće glavu da mu se pogled ne bi susreo s nelagodnim očima „pozajmljivača“. Činilo se da su mu te moje reči vratile u sećanje poneki od trenutaka kada smo bili najbliskiji – kada me je, omogućivši mi najlepše ferije, uzeo da mu, mada tek zakoračenom u adolescentno doba, zajedno s nekoliko drugih pomoćnika od tvrđe vere nego što su nalagali ti dani, pomažem u popisu knjiga… dovučene preko puta tadašnje knjižare-papirnice „Okean” i čuvene Medžedove poslastičarnice, a na mestu nekadašnje (bitno proširene) knjižare Rajkovića i Ćukovića, iz čitave Srbije, sledeći nacionalizaciju. Naravno, prva je dužnost bila iz tih hrpa (koje su po pravilu dodirivale plafone) isključiti ono nepoželjno, čak i dela pojedinih akademika prema kojima su novi stanovnici Dedinja gajili najveća podozrenja: ne spaliti ih, ipak, ali ih smestiti u trajnu tamu, nalik na onu pokraj tamničnih prostorija mitskog Feruz-šaše. Moj ujak, da, bio je nesumnjivo zadovoljan; i, posmatrajući me svojim duhovnim okom, verovatno je u mislima prebirao koliko je ono tragično, mada za mene prelepo leto 1948, uz njegovu strast i dalekovidost donelo očekivani i iznad svih očekivanja obećavajući plod.

Petnaestak narednih dana proteklo je u suštinskoj priči jednog života. Nedeljama i mesecima posmatrao je prijatelje i knjižarske uzore kako se duhom i emocijama gase; i dok je nastojao da knjige koje su nekad činile blago njihovih knjižara budu sređene i usmerene, prvenstveno prema ponovo, s mukom obnavljanoj Narodnoj biblioteci, kao i prema biblioteci Srpske akademije nauka i umetnosti, u čijem knjižarskom delu je istovremeno utemeljivao novu antikvarnicu, u sebi je pripremao smeli, zapravo presmeli plan.

Džoja Ratković Gavela, ilustracije za knjigu „Dvokrilno ogledalo” Slavka Lebedinskog

Sve teže podnoseći da, parafrazirajući Vajlda (ili je to bio Šo?), živi pod socijalizmom, a osećajući da na kraju u tom bezbojnom naporu neće moći da istraje, u potaji je prikupljao, u delovima, sve što se u to doba moglo naći za gradnju jednog pogodnog motornog plovila. „Nameravao sam da te povedem sa sobom, ali ti se, zbog toga što im se činilo da je u pitanju prevelika avantura za tvoje godine, tvoji roditelji s tim nisu saglasili.“ Umetao je u svoju nesvakidašnju ispovest, iz koje je s vremenom istisnuo bol, mada, možda, ne i žaljenje, tu čudnu rečenicu, kao da je u njoj bilo i uočljivih primesa kajanja zbog te bolećive namere. Na kraju, zajedno s jednim prijateljem, zaplovio je u noći bez mesečine i uz blagoslovenu podršku kišnih oblaka, na Zapad preko Jadrana. Bio bi mu to, po svoj prilici, konačan kraj, budući da se nekoliko kilometara nadomak italijanske obale digao snažan vetar i poterao ga natrag, u svet za koji, osim u najboljim sećanjima, više nije mario. Imao je, ipak, bar trunčicu sreće, jer ga je neki italijanski ribarski brodić našao i potom dopremio pravo u naručje izbegličkog logora, gorki sinonim tog smutnog vremena.

Tek ga je, međutim, čekao nesrećni obrt sudbine. Dugo je čekao da se odatle domogne kanadskih obala, ali mu je tamo bio ponuđen još gorči zalogaj. Namera mu je bila da nastavi da se bavi knjižarstvom, zahvaljujući pomoći onih čija je sećanja, tamo daleko, iznova oplemenjivao šaljući im nezaboravne knjige srpskih klasika; ali, bio je izneveren i morao je da počne ispočetka, ispisujući pri tom biografiju koja je nekad bila tako svojstvena nizu američkih pisaca – od Džeka Londona do nedavno upokojenog Džeroma Selindžera; i još je samo jednom, u pola glasa, ponovio da je zadovoljan što me nije poveo sa sobom – uprkos tome što sam morao voditi život od kakvog se on po cenu života sklonio.

Zadojen oštrom gorčinom političke emigracije, nije čak ni svom nećaku bio spreman da do kraja poveruje da u starom kraju nije baš sve do kraja obezvređeno – verovao je, čak, da su oslobodilačke vlasti čak i ime promenile Knez Mihailovoj ulici – i da su vremena postepeno dobijala drugi tok.

Ipak, napokon, desetak godina kasnije bio je voljan da krene u obrnutom smeru, u Beograd, pošto sam ga, prethodno, odmah po povratku kući, obavestio da u starom kraju niko više za njega ne mari, uključujući i samu policiju. Zatekao me je u izdavačkoj kući koju sam tada vodio i – ne znam da li mi se samo pričinilo – osmeh na licu ponovo mu je zatitrao; ipak, od svega je u njegovom srcu najlepše zazvonilo to što nisam zaboravio da, sa radošću i slatkom jezom, obnovim „Plavu pticu”, nenadmašnu omladinsku ediciju njegovog nekadašnjeg patrona Gece Kona.