У малим, суженим али не и тако ретким, загубљеним митовима наше малодеценијске прошлости, Бранко Давидовић био је књижар и донекле издавач, што према вредновањима света у коме данас живимо не представља нарочито убедљиву и обећавајућу препоруку; па ипак, дело и живот који су остали иза тог човека који је – полазећи својевремено из Бешке, последње прибежиште нашао у Лос Анђелесу – бар у два изузетна тренутка заслужују говор који, у тужном часу када се коначни говори уобличују, није било никог да у далеком свету одржи.

И својом издавачком делатношћу, блистава плејада предратних (двадесетих, тридесетих година) београдских књижара – Геца Кон, Тома Јовановић и Вујић, Цвијановић, Рајковић и Ћуковић, Ал. Поповић, Мил. Милановић и други – оставила је дубоко заорано и плодно поље у ондашњој српској култури. Вељковић, Давидовић, Лежимирац, Ђерић, Хркаловић, Константиновић и низ других представљали су младе перјанице овдашњег књижарства тридесетих година, учећи непосредно од својих патрона, али, истовремено, и од угледника на пољу културе – јер, београдске, и не само београдске књижаре тог времена представљале су, у правом смислу речи, салоне књиге у којима су се свакодневно, у тренутку када се, надомак поднева, оглашавао часовник на Саборној цркви, окупљали научници, писци и уметници који су већ тада били стубови српске културе.

Будући да се радило о људима сјајне упућености у савремене књижевне, научне и уметничке токове, издавачима и књижарима су препоруке једног Бране Петронијевића, Слободана Јовановића, Иве Андрића, Милоша Црњанског, Исидоре Секулић, Анице Савић-Ребац, Ксеније Анастасијевић, Михаила Петровића Аласа, Милутина Миланковића, Душана Матића, Петра Добровића, Милана Кашанина, Александра Дерока, Станислава Винавера, Владимира Велмара Јанковића, Владимира Вујића и других – служиле као најпоузданије мерило у одабирању домаћих и страних дела која ће бити понуђена тадашњем нарастајућем и све образованијем, те и рафинованијем и захтевнијем читатељству.

У том књижарском подмлатку већ тада се нарочито издвајао један сремски ђак – Бранко Давидовић. Не само да је читавим бићем био посвећен књизи, већ је, као и његови ментори, био више него спреман да у лепим данима и годинама што су, како се чинило, стајали пред њим и садруговима послужи као добронамерни и добропримерни водич даљим књижарским и издавачким нараштајима.

Судбина му је, међутим, сузила животну стазу и одредила другачије. Са престанком рата и доласком нове, претеране у свом ослободилачком пароксизму, осионе  власти, свеопштом национализацијом, и књижаре, као и издавачке куће, као и много шта друго, прешле су преконоћ у државно власништво.

Преузевши, пак, преконоћно – и нове газде понекад су се варале у свом избору, сматрајући да је млад свет по правилу упућен да корача под њиховим ослободилачким заставама – један од бољих положаја у револуционисаном нашем књижарству, Бранко Давидовић је са луцидном журношћу отпутовао у Загреб и тамо, на месту где баш није свако имао приступа, имао је срећу да угледа бројне товаре с књигама. Неки успутни познаник, али од исте, префињене, далековиде књижарске а можда и библиотечке струке, упутио га је при том у „малу породичну тајну“; радило се о књигама (спремним за одстрел), а објављеним у тек минулој независној хрватској држави, међу којима је понајвише било памфлета, брошура, уџбеника и остале литературе у којима су Срби били хотимице одабрани за зле момке; и, мало потом, договор о једној необичној трампи био је склопљен, по оном народном, „танте за кукурику“: тај товар отићи ће у Београд, а у Загреб ће заузврат стићи све што је у Србији штампано под окупацијом. И ако су данас те књиге, спасене од уништења захваљујући тој трампи, у поседу овдашње Народне библиотеке (или библиотеке Српске академије наука и уметности), ово је прилика да се преко муљевитих наслага времена помене име тог годинама анонимног господина, судбинског обогаћивача њихових трезора.

У том новом, полетном а загађеном свету, Бранко Давидовић проживео је тек две или три године, али му је и то било довољно да иза себе остави још неколико истинских подвига који му позлаћују далеку успомену и чине га готово митским јунаком српског књижарства.

***

А онда смо, моја супруга и ја, свој још добро очувани олдсмобил поново окренули ка северу, остављајући за собом Нијагару, и упутили се ка месту на којем је, ускоро, две судбине требало да се поново додирну, канадском Лондону. То је био неживописан градић не много удаљен од Торонта, где су из неког неодгонетљивог разлога стари и нови српски исељеници одлучили да се населе.

 „Па, нећаче, ево нас, зар не, поново заједно!“ Било је то питање, колико и утврђивање пуке чињенице и могао га је изговорити само неко ко је, заправо, очекивао мој долазак. Бранку Давидовићу, једва на први поглед измењеном после двадесетак прохујалих година, још се са лица сливао онај некад чувени, обезоружавајући осмех, али моја животна сапутница веома му је брзо у угловима усана, и, посебно у бесјају очију, уочила присенак помало очекиване сете.

Следеће његово питање било је сразмерно лако предвидети, премда му је, врло вероватно, особа која нам је посредовала око адресе, ту околност морала у целости испоручити у свом обавештајном пакету. „Па, чиме се бавиш и за шта си се у животу определио?“ Мој одговор да је у основи писање и да ми на врху свих љубави стоје књиге, без сумње је задовољио тог бившег књижара кога још и данас чујем како говори „да украсти књигу није грех“ и видим како у таквим приликама окреће главу да му се поглед не би сусрео с нелагодним очима „позајмљивача“. Чинило се да су му те моје речи вратиле у сећање понеки од тренутака када смо били најблискији – када ме је, омогућивши ми најлепше ферије, узео да му, мада тек закораченом у адолесцентно доба, заједно с неколико других помоћника од тврђе вере него што су налагали ти дани, помажем у попису књига… довучене преко пута тадашње књижаре-папирнице „Океан” и чувене Меџедове посластичарнице, а на месту некадашње (битно проширене) књижаре Рајковића и Ћуковића, из читаве Србије, следећи национализацију. Наравно, прва је дужност била из тих хрпа (које су по правилу додиривале плафоне) искључити оно непожељно, чак и дела појединих академика према којима су нови становници Дедиња гајили највећа подозрења: не спалити их, ипак, али их сместити у трајну таму, налик на ону покрај тамничних просторија митског Феруз-шаше. Мој ујак, да, био је несумњиво задовољан; и, посматрајући ме својим духовним оком, вероватно је у мислима пребирао колико је оно трагично, мада за мене прелепо лето 1948, уз његову страст и далековидост донело очекивани и изнад свих очекивања обећавајући плод.

Петнаестак наредних дана протекло је у суштинској причи једног живота. Недељама и месецима посматрао је пријатеље и књижарске узоре како се духом и емоцијама гасе; и док је настојао да књиге које су некад чиниле благо њихових књижара буду сређене и усмерене, првенствено према поново, с муком обнављаној Народној библиотеци, као и према библиотеци Српске академије наука и уметности, у чијем књижарском делу је истовремено утемељивао нову антикварницу, у себи је припремао смели, заправо пресмели план.

Џоја Ратковић Гавела, илустрације за књигу „Двокрилно огледало” Славка Лебединског

Све теже подносећи да, парафразирајући Вајлда (или је то био Шо?), живи под социјализмом, а осећајући да на крају у том безбојном напору неће моћи да истраје, у потаји је прикупљао, у деловима, све што се у то доба могло наћи за градњу једног погодног моторног пловила. „Намеравао сам да те поведем са собом, али ти се, због тога што им се чинило да је у питању превелика авантура за твоје године, твоји родитељи с тим нису сагласили.“ Уметао је у своју несвакидашњу исповест, из које је с временом истиснуо бол, мада, можда, не и жаљење, ту чудну реченицу, као да је у њој било и уочљивих примеса кајања због те болећиве намере. На крају, заједно с једним пријатељем, запловио је у ноћи без месечине и уз благословену подршку кишних облака, на Запад преко Јадрана. Био би му то, по свој прилици, коначан крај, будући да се неколико километара надомак италијанске обале дигао снажан ветар и потерао га натраг, у свет за који, осим у најбољим сећањима, више није марио. Имао је, ипак, бар трунчицу среће, јер га је неки италијански рибарски бродић нашао и потом допремио право у наручје избегличког логора, горки синоним тог смутног времена.

Тек га је, међутим, чекао несрећни обрт судбине. Дуго је чекао да се одатле домогне канадских обала, али му је тамо био понуђен још горчи залогај. Намера му је била да настави да се бави књижарством, захваљујући помоћи оних чија је сећања, тамо далеко, изнова оплемењивао шаљући им незаборавне књиге српских класика; али, био је изневерен и морао је да почне испочетка, исписујући при том биографију која је некад била тако својствена низу америчких писаца – од Џека Лондона до недавно упокојеног Џерома Селинџера; и још је само једном, у пола гласа, поновио да је задовољан што ме није повео са собом – упркос томе што сам морао водити живот од каквог се он по цену живота склонио.

Задојен оштром горчином политичке емиграције, није чак ни свом нећаку био спреман да до краја поверује да у старом крају није баш све до краја обезвређено – веровао је, чак, да су ослободилачке власти чак и име промениле Кнез Михаиловој улици – и да су времена постепено добијала други ток.

Ипак, напокон, десетак година касније био је вољан да крене у обрнутом смеру, у Београд, пошто сам га, претходно, одмах по повратку кући, обавестио да у старом крају нико више за њега не мари, укључујући и саму полицију. Затекао ме је у издавачкој кући коју сам тада водио и – не знам да ли ми се само причинило – осмех на лицу поново му је затитрао; ипак, од свега је у његовом срцу најлепше зазвонило то што нисам заборавио да, са радошћу и слатком језом, обновим „Плаву птицу”, ненадмашну омладинску едицију његовог некадашњег патрона Геце Кона.