Meni

Културни додатак

СРПСКО-РУСКЕ ВЕЗЕ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Часовник Лазара Србина

Главни носиоци јужнословенског утицаја у Русији нису били емигранти са Балкана, јер се у време веза Моравске Србије и Русије из Моравске Србије није бежало, пише Ђорђе Трифуновић у трећем издању књиге „Стара српска књижевност”

Стилске и иконографске подударности, фреска из манастира Лесново

Иако се верује да се о српско-руским везама на пољу културе, религије и уметности много зна, чини се да је недовољно познато да српско-руске културне везе сежу до средњег века и да су се интензивно развијале на пољу књижевности и уметности у време Моравске Србије, пре доласка Бранковића на чело деспотовине. Писци, писари и уметници стизали су у Русију природно успостављеним путем духовне и уметничке сарадње. Продор руске књижевности у Србију забележен је још у доба Светог Саве, пре свега преко Свете Горе, да би касније, после Куликовског боја (1380), културне везе постале још богатије, јер Србију насељавају бројна руска властелинства.

Србија је, како су утврдили истраживачи, у овим односима била много више давалац него прималац.

О овим утицајима и везама, тачније о два јужнословенска тока, говори књига професора Ђорђа Трифуновића „Стара српска књижевност” која је управо доживела треће, проширено издање („Чигоја штампа”) освежено поглављем које се односи на српско-руске књижевне везе у средњем веку. Поглавље је насловљено „Уз један руски средњовековни запис”, а ослања се на мало познат и занемарен запис Олешка Ипалкина.

Историја сведочи да је једну од највећих штета Русији и руској култури нанела монголско-татарска најезда (1237–1241), и у таквој атмосфери наредни век и по слабиле су и њене међусловенске везе. Слабила је и помоћ Русије манастиру Свети Пантелејмон (Русик) на Светој гори.

У таквим околностима цар Душан, који се и сам у време велике епидемије куге склонио на Свету Гору, даривао је руском манастиру у облaсти Струме, Дојрана и Брегалнице  девет села са црквама, земљом и посебним правима. Тако је створено прво властелинство руског манастира у Србији и њему су припали и људи, цркве, куће и друга имања у Серезу, Зихни, Солуну, Равеникеји, Вандалову, Халкидици. Касније су се ширила на север до Мораве и Дунава.

Тиме је створена могућност за интензивну културну размену у време Моравске Србије, повратно на релацији Србија – Хиландар – Русик – Русија.

Професор Трифуновић пише да се српски и бугарски утицаји на руску књижевност јављају до краја 14. века и у науци је тај талас назван „другим јужнословенским утицајем”.

„О природи српско-руских уметничких веза из времена Моравске Србије речито сведочи Спасо-Преображенска црква Коваљовског манастира”, пише Трифуновић, и додаје да се у студији Виктора Никитича Лазарева, посвећеној живопису ове цркве у Новгороду из 1380. године, указује  на непосредне сличности са српском уметношћу. Иконографија многих сцена коваљовских фресака има најближе паралеле у живопису Ариља, Грачанице, Градца, Леснова… Стилске подударности уочавају се у живописима Студенице, Старог Нагоричина, Леснова, Раванице, Нове Павлице, Манасије...

„Поређење са српским фрескама 14. века не улива никакву сумњу у то да су мајстори који су радили у Коваљову изврсно познавали српску уметност или да су прошли кроз школу у неком српском манастиру. Елегантне фигуре светих ратника са извесном посебношћу њиховог одевања имају најближе паралеле у живопису Богородичне цркве у Грачаници и Богородичне цркве Пећке патријаршије”, речи су В. Н. Лазарева које наводи Трифуновић у овом делу.

Друга истраживања показала су сличност ратничких тема са призорима у манастиру Раваница, а истраживачи попут О. С. Попове су утврдили и утицај јужнословенских узора у грађи минијатурног сликарства.

Сличности са живописачком школом Србије Попова налази у форми „пре свега конструктивној, енергичној структури лица, са дубоким удубљењима и јако истакнутим површинама. Оствареним, не светлошћу, већ бојеним наносима”...

„Са српским живописом минијатуре зближава и потпуно особена, руској уметности несвојствена, стилска црта – спајање експресивности емоционалног стања са његовим неочекиваним охлађењем, живописности фактуре са сувопарношћу рукописа и грубошћу тонова. У стилу ових минијатура само мало није у складу са српском уметношћу”, пише Попова.

Поред сликара, иконописаца, градитеља и клесара, у Русију су из Моравске Србије одлазиле и занатлије.

„Одавно је познат податак о монаху ’чрнцу’ Лазару Србину, конструктору јавних часовника. Московски летописац 1404. године бележи да је велики кнез Василије Димитријевич поставио часовник на свој двор.

„Овај се часник назива часомерје. Свакога часа удара чекићем у звоно размеравајући и разбројавајући часове ноћне и дневне. Јер, не удараше човек, већ нешто човеколико, самозвучно и прелукаво. А мајстор и уметник овоме бејаше неки чрнац који је са Свете Горе дошао, родом Србин, по имену Лазар, а цена овоме бејаше више од 150 рубаља.”

Када је реч о прожимању руско-српских културних односа на пољу књижевности, прве аргументе изнео је Алексеј Иванович Собељовски 1894. године образлажући да је „између половине 14. и половине 15. века руска писменост потпала под врло јак утицај јужнословенске писмености и да се на крају том утицају и потчинила”. Постоје поуздани подаци да су српски писари радили у Русији као и документи о романима који су из Србије пристизали у Русију. Ђорђе Трифуновић говори о српскословенским преводима из средине и друге половине 14. века на којима се може пратити начело тачности. Преводи из тог времена су Дијалектика и Догматика Јована Дамаскина, Слова Григорија Паламе, Поченија изабрана Филотеја Кокиноса. Дијалектика je преведена најкасније средином 14. века, а  ово дело, како пише Трифуновић, вероватно је нашло одјека код Константина Философа Костенечког у његовом Сказању о писменима, писаном у Београду 1423–1426.

„У литератури се каткад може прочитати да су главни носиоци јужнословенског утицаја у Русији били емигранти са Балкана”, пише Трифуновић, побијајући истовремено ове тврдње аргументима да се у време веза Моравске Србије и Русије из Моравске Србије није бежало.

Талас српског утицаја на Русију почео је да слаби с доласком Бранковића на чело деспотовине. С губитком државне самосталности (1459) замрли су услови за даљи ток и утицај српске културе и уметности.

Марија Ђорђевић
објављено: 14/11/2009

Последњи коментари

Димитрије  | 14/11/2009 11:08

Русија и Србија су духовни наследници најчистије и ничим неискварене суштине хришћанства - православља. А православље је највећа тековина, најблиставије и најсавршеније државне творевине нове ере - Византијске империје. Али историја се понавља. Колико видим, ми ћемо данас у Ватикану вероватно добити и шести стуб наше спољње политике. Зато ми и Руси, иако је управо та идејна и духовна основа најважнија и без ње се не може, јер смо ми такви народи, првенствено треба пуно да заједнички радимо, да изузетно много да радимо. Јер причајући само о култури и о сродностима наших народа, увек ћемо доћи до тога да смо ми православна браћа, да су наши језици блиски, али то није довољно, морамо јако пуно заједнички да радимо, да би се са онима који нам не желе добро у сфери економије бар поравнали рачуни.

vera bgd  | 14/11/2009 14:08

Predivan kolumne,redakciji "Politika" hvala,i vise ovakvih znacajnih "novosti".

За Ваш уређај постоји Андроид апликација, желите ли да је инсталирате?

Инсталирај Касније