(SUB)VERZIJA
Film koji sam režirao – „Princ od papira“ do sada je u inostranstvu osvojio osam nagrada. U Srbiji je osvojio samo jednu, drugu nagradu za scenario Vladislavi Vojnović u Vrnjačkoj Banji. Stoga, što se mene tiče, dobre i loše strane festivala su kao podela na strano i domaće – kaže u razgovoru za naš list Marko Kostić, pripadnik najmlađe generacije srpskih reditelja, dugogodišnji filmski kritičar (sajt Popbox, kultna emisija RTS „Metropolis“, kao i na stranicama našeg Kulturnog dodatka), autor više kratkometražnih i prvog dugometražnog filma „Princ od papira“,koji je za manje od godinu dana obišao 35 svetskih filmskih festivala.

Ovo ostvarenje iz dečjeg ugla govori o svetu odraslih, gde kriminal i opasnost vrebaju ispod dobroćudnih maski suseda, iza ćoška, ili iz građanskog salona. U kakvom to vremenu i društvu živi Julija?

Ovo je vreme u kojem fizička i moralna represija, za razliku od vremena diktature, ne dolazi sa vrha nego iz centra društvene hijerarhije. To znači da je izvor društvene krize bliži običnom čoveku, nego što je to ikada bio. Rešenje problema današnje krize stoga se nalazi u mikroanalizi ljudskih odnosa i zanimanja. Zato smo scenaristkinja Vladislava Vojnović i ja pozvali u pomoć najstručnije detektive za mikrokosmičke probleme sveta – decu. Iz njihovog ugla, videli smo ono što odrasli ne vide ili neće da vide. A to je da se svaki problem, kao i svako rešenje, nalazi upravo ispred naših očiju.

Posle dužeg vremena, uz „Agija i Emu“, „Princ od papira“ bavi se generacijom koja je stara koliko i srpska postoktobarska demokratija. Zašto je dečiji film devedesetih kod nas skrajnut?

Dečiji žanr je potcenjen na celom Balkanu, a to, verovatno, važi i za sve slabo razvijene regione. Tamo gde se ljudi bave preživljavanjem ili gde postoji kompleks preživljavanja poznat kao oralni kompleks, sve ono što je fizički malo i slabo postaje i marginalizovano. U nejakoj državi, malo ko pomišlja da zaštiti slabijeg od sebe i zato su deca najveće žrtve kriznog sistema. Svako će ih koristiti kao alibi kad je moralno napadnut, a pritom će ih malo ko razumeti kad opasnost prođe. Pod zaštitničkim izgovorom, ljudi prikrivaju sopstvenu slabost i sebičnost. Mnogo sam ljudi sreo koji ćute pred nemoralom i korupcijom, navodno štiteći svoju decu. Oni zapravo štite sebe, ne pomišljajući da će to ćutanje njihovu decu staviti upravo u centar tih problema, kada problemi jednom eskaliraju. Smatram da su roditelji moje generacije, to jest Titovog režima, upravo štitili sebe i svoju „nesvrstanu“ privilegiju. I zato, sve što su gurnuli pod tepih svoje svesti i ponašanja buknulo je pred našim očima, pred očima njihove dece, devedesetih. Ali, to više nije bila njihova briga, oni su tad već bili stari, a njihova deca u „najboljim“ godinama.

Zašto propadaju bioskopi u Srbiji? Koliko je njihova sudbina paradigma Srbije, tranzicije i monopola koji ne dopušta proveru vrednosti na blagajnama?

Ja sam dovoljno mator da sam bio svedok smene različitih ideologija u Srbiji. Ovde je vladao komunizam, socijalizam, mekana i tvrda diktatura, nacionalizam, klerikalizam, anarhija. Ali, sve ove ideologije krasi jedan zajednički imenitelj – nedostatak tržišta. Ako posmatramo istoriju kroz tu ekonomsku činjenicu, vidimo da se ovde ništa zapravo ne menja. Menjaju se oblici ponašanja, ali stanje svesti ostaje isto, zadržavajući statičnu društvenu hijerarhiju. Nije tačno da jedni te isti ljudi menjaju pozicije, već je reč o tome da različiti ljudi zadržavaju iste pozicije. U tom statičnom konsenzusu, bilo je samo pitanje vremena kada će bioskopi da propadnu. Oni u pravom, limijerovskom smislu ovde nikad nisu ni postojali; ovo što se dešava sada samo je fizička posledica dugotrajnog propadanja. Kada evropski voz uđe i u našu stanicu, tek tada ćemo videti šta je zapravo bioskop.

Da li je moć mas-medija i kiča, domaćih i stranih sitkoma i sapunica, „operacija trijumf“ i „grand parada“ potcenjena ili precenjena?

Ja sam izraziti zagovornik rijaliti-programa. Smatram da se pravi totalitarizam ne nalazi u činjenici da si nadgledan, već ignorisan. „Veliki brat“ pružio je mogućnost da neki ljudi postanu zvezde spontano, bez unapred odobrenih veza i podesnih međudogovora. Odjednom su se pojavili drugačiji junaci od onih koje viđamo na filmu i televiziji. Takođe, videli smo da su mnogi anonimni ljudi kulturniji, zanimljiviji i pametniji od poznatih VIP-ovaca. E, taj fenomen upravo razlikuje tržišne i društvene vrednosti. Tržište je okrenuto stvarnosti, a društvo samo sebi. I zato „Veliki brat“ ima gledanost, a istovremeno je od srpske kulturne čaršije označen kao šund.

Kog autora izdvajate u masi onih koji ipak idu najdirektnije i najdublje u svojim filmovima istražujući odnos politike i sistema na pojedinca?

Ako govorimo o stranim autorima, ne propuštam filmove po scenariju Ronalda Harvuda. To su filmovi koji govore o zaveri nesvesnih, o tome kako razni dobri i neutralni ljudi mogu biti vinovnici zla, a da to čak i ne primete. Često se baveći temom genocida, on zapravo dramski analizira teoriju moralne krivice Karla Jaspersa, a naslanjajući se na psihosocijalni angažman Henrika Ibzena.

Kada će Srbija dobiti svog Majkla Mora? Ima li u vašoj generaciji autora koji bi imali smelosti da krenu u obračun, s kamerom, od praga do praga, od institucije do institucije, kojim povodom?

Da bi se to desilo, morala bi da se izmeni društvena svest, iznutra. To bi omogućilo da reči našeg svakodnevnog jezika i mišljenja poprime drugačiju konotaciju. U Srbiji je i dalje najveća jeres izdati prijatelja ili člana porodice. A izdati moral, svest, profesiju, inteligenciju, kulturu, to je, kao, manje zlo. Problem nagrizajuće korupcije je u tome što bi svako istraživačko angažovanje dovelo do potkazivanja nekog ko nam je drag ili smo mu mi dragi. A sistem odozgo niti želi, niti hoće da podrži takav čin. Onda se on i ne može nazvati sistemom. Dakle, nije rešenje u sistemskom obračunu, već u menjanju stanja svesti i opštih konotacija mišljenja i govora. Upravo je umetnost u tom smislu najdelotvornija.

Dugo proučavate fenomen teorije zavere na filmu. Zašto smo kao nacija podložni tim manipulacijama?

Pojam teorije zavere se pogrešno tretira kao analiza tajnih centara moći. Ta definicija baš lepo odgovora svakoj lokalnoj represiji i tiraniji jer prebacuje svaku loptu na masone, Pentagon ili slične besmislice. Za mene, teorija zavere je mnogo banalnija stvar. To je pomisao da osnova našeg moralnog i socijalnog vaspitanja nije u stvarnosti onakva o kakvoj smo učili kao deca. Pojam sazrevanja i jeste u otkriću da policajci i kriminalci zapravo NISU na suprotnim stranama, uključujući sve psihološke konotacije koje to saznanje donosi. A to saznanje prvo baca sumnju na ispravnost policajaca, a potom i na hrabrost kriminalaca. Takođe, baca sumnju na odgovornost vaspitača koji su nas pogrešno naučili. Pitanje je samo da li je naša zrelost u tome da se navikavamo na tu činjenicu ili da se borimo protiv onih koji su se navikli. O tome govore svi primeri američke B-produkcije, o tome govori engleska socijalna drama. Time se bavi Alfred Hičkok, o tome piše i Šekspir. To je i tema cele psihodelične revolucije šezdesetih – sumnja u ono što je realnost u kojoj smo vaspitani. O tome, najzad, govori i moj film „Princ od papira“, film koji nije toliko o deci koliko je za decu!