Завидим другим људима на њиховој нормалности – рекла је Елфриде Јелинек, давно пре него што је постала нобеловка, у интервјуу „Цајту“, из којег преносимо најзанимљивије делове.

У роману „Пијанисткиња“ описујете јунакињу као „безобличну лешину“, „раздрљани џак“, „болесно скврчену, за идеале везану виц-фигуру, заглупљену и занесену, која само духом живи“. Да ли сте то Ви?

Да, то сам ја, опседнута мржњом према себи самој, мржњом која је код мене веома изражена.

Ужасна слика коју сте измислили да бисте описали ту мржњу је самоповређивање.

То нисам измислила.

Жена у књизи сече ножем своју вагину.

То сам ја стварно урадила.

Како је могуће, поред такве мржње према себи самом, постати тако креативан?

Могу само на основу негативних емоција да будем креативна. Књига „Пијанисткиња“ је уперена не само против мене,него и против моје мајке иако она за мене никада није представљала мајчинску инстанцу. Моја мајка је симбол за мушко спровођење реда, амбицију, каријеризам, новац. Менаџерка, заузета бригом о капиталу. Отац ми је умро 1972. у лудници. Дакле, мене је сигурно уништила мајка.

Шта то значи?

Тако сам одгајана, да не могу ничему да се радујем. Требало је да постанем уметница. Али ни уметност није смела да ми причињава радост.

Читао сам да Ви презирете чак и сопствене књиге.

Да, то је, сасвим сигурно, болесно.

Где живи Ваша мајка?

Овде, у овој кући, изнад мене. Бог је горе. Тако и доликује.

Зашто нисте отишли?

Очигледно нисам била способна да одем. Дуго нисам самој себи признавала да мрзим своју мајку. Неки новинари су ме питали: Зашто не убијете своју мајку; она је злочинац?!

Није потребно то да урадите, али можете да покушате то да опишете.

Нисам у стању то да урадим док она живи. Убиство мајке је у матријархату најјачи табу. Ја имам један екстремно поремећен однос према смрти. С једне стране то је ослобађајућа мисао, а с друге стране ужасна помисао да останем без инстанце тј. мотора који ме држи у погону, даје ми енергију. Завидим другим људима на њиховој нормалности. Стога ненормално радо гледам филмове Дорис Деј која увек има неколико деце, мужа и један сређен, грађански живот.

И Ви имате мужа.

Да, али то није нормалан брак. Ја живим у Бечу, а мој муж у Минхену. Посећујем га једном месечно. Он је, као и ја, екстремни индивидуалиста, скоро аутистичан. Поред тога, ми немамо децу. То сам увек избегавала. Нисам желела да једно невино биће испашта због мојих неуроза.

Ви сте феминисткиња. Осим Ваше мајке, све зло овог света приписујете мушкарцима.

Не увек, али то је правило. Поричете ли да је до данас највећим делом моћ у рукама мушкараца?

Не, али да ли би се жене када би имале моћ другачије понашале?

Има примера. Чак ни једну Маргарет Тачер не можете поредити с Хитлером. Један женски Хитлер се до данас није појавио. Наравно, жене су однеговале Хитлере и Ајхмане. Мени је позната демонска моћ мајке. Али оне нису створиле тај систем. Жене пре уништавају из позадине, из сенке, без употребе директног, урлајућег насиља. Познајем жене које су развиле тиху али застрашујућу агресивност због свести о сопственој немоћи. Мислим да би оне биле у стању да у супермаркетима кришом трују лимунаде у флашама или на неки други начин убијају људе, остајући неоткривене.

Да ли бисте Ви били способни за то?

Једном сам рекла да бих можда постала убица из забаве да нисам своју агресивност каналисала писањем. Али то је,наравно,глупост. Као дете сам имала садистичке фантазије у везиса малимживотињамау којима сам замишљала да их мучим везујући или откидајући им удове, полако и сатима. Али то је било потпуно апстрактно. Животиње сам увек волела. Најмања бубамара ми је апсолутно света.

Да ли се осећате кривом?

Не постављам се сигурно као неко без кривице. Моја највећа кривица је што нисам учествовала у животу. Живим из друге руке. Ја сам увек само посматрач.

Добро, али тиме штетите само себи самој.

Осећам се кривом и према сопственом оцу.

Зашто?

Он је под дејством болести од једног невероватно паметног човека постао потпуни идиот. Ћерка то не може да опрости оцу. Ја сам се устремила на њега, и иако је био потпуно немоћан, нападала сам га физички. То је сигурно убрзало и његову смрт. Та кривица већ двадесет година одређује мој живот.

Уместо тога, написали сте књигу о прилично егзотичним сексуалним чиновима једног пропалог брака у коме мушкарац са женом, најчешће нагнутом преко каде, има аналне односе, туче је и мокри по њој.

Мислите да је то егзотично? То имате у сваком порно филму треће класе.

Новинарки Сигрид Лефлер сте рекли да жалите што нисте лезбијка.

Да, то доживљавам као пријатно. Радо бих у сексуалности тражила познато и блиско, а не увек супротност.

Једна фотографкиња „Штерна“ Вас је фотографисала везану за кревет.

Страшно! Кад ми једна жена нешто каже,ја то урадим. Мушкарцу бих се супротставила.

Познато је да се радо крећете међу проституткама.

Не, дакле, то је стварно претеривање. Повремено идем у кафиће у којима се оне окупљају јер ме умирује да потпуно сама упловим у један потпуно други свет. Али и тамо остајем само посматрач. Друге жене које познајем тамо иду да би нашле мушкарце који ће их тући. Ја то не радим јер, у основи, живим аскетски. Заправо, нигде заиста не припадам.

Онда је уметност право место за Вас.

То ми не помаже много. Увек изнова доживљавам да једна успешна уметница за мушкарце постаје монструм. Уметност ми одузима чулност. Постајем неутрум, средњи род. Стога тражим места на којима ме нико не познаје. Тамо људи гледају ноге, груди које немам. Тамо бивам брутално процењена на основу телесне тржишне вредности.

Један мушкарац, чак и кад јадно изгледа, може да осваја жене јер је написао неколико књига и познати је интелектуалац. За једну жену то не важи. То је неправедно. Болесни, импотентни мушкарци седамдесет-осамдесет година стари, добијају младе жене ако могу да замене потенцију економском или интелектуалном моћи. То је успело Пикасу, Артману...

И жене повремено имају млађе партнере. Рецимо, Џоан Колинс, Лиз Тејлор...

Да, али оне су, молим лепо, урадиле лифтинг. То ћу и ја урадити када приметим да је процес распада започео.

Како реагујете кад Вам мушкарац каже да сте вредни љубави?

Радујем се, наравно. Али у основи знам да то није тачно.

Можете ли објаснити зашто сте постали комунисткиња?

Верујем да је човек лош. То је моје јеванђеље. И сматрам да човек мора да буде зауздан јер ће се иначе понашати као последњи пацов. Не верујем у доброту људи.

Верујете ли да је могућ праведан свет?

Заправо не. Ипак не одустајем од борбе.

Зар то не чините већ и тиме што пишете књиге?

Да, али то ми очигледно није довољно. Писањем себи додељујем право владајућег које, примера ради, радник на покретној траци нема. Мој политички рад је једна врста вежбе у покајању. То можда има везе с мојим католичким детињством. Ја сам из католицизма прешла у комунизам. У мени је снажна потреба за самокажњавањем. Да бих се одбранила од опасности да се уздигнем изнад других, солидаришем се управо са онима с којима заправо не желим ништа да имам. Мали људи нису моји пријатељи; они сигурно нису ни моји читаоци. Ипак,не одустајем од тога да их начиним предметом моје литературе.