Od našeg stalnog dopisnika iz Vašingtona

U poslednjoj godini prošlog veka manje od polovine Amerikanaca imalo je pristup Internetu. Danas je „onlajn“ 77 odsto odraslih. Decenija iza nas donela je uspon Gugla, Vikipedije, Fejsbuka i Tvitera, „ajpod“ je promenio muzičku industriju, klasični mediji, novine i televizija, postali su, preko Interneta, dostupni u svakom momentu, tako da oni koji ih čitaju i gledaju to sada mogu da čine u svakom momentu i na svakom mestu, sve više i uz pomoć mobilnih telefona.

Uzgred, tih „gedžeta“ (mali, lični elektronski uređaj – u srpskom ne postoji adekvatna reč), koji su „pametni“, 1999. na planeti je bilo samo 500 miliona, a danas ih je 4,5 milijardi. Proizvođači planiraju da i ubuduće prodaju oko milijardu mobilnih koji nisu više samo sprave za razgovor, a možda su ponajmanje to, već svestrani „komunikatori“.

Ali da li su svi rezultati ovog brzog tehnološkog napretka doneli ono što smo želeli? Džerom Lenije (50), u ovde upravno objavljenoj knjizi „Ti nisi gedžet“ (JaronLanier: YouAreNotAGadget), na ovo pitanje daje negativan odgovor.

„Nešto je krenulo naopako u digitalnoj revoluciji na početku 21. veka“, kaže ovaj autor koji je inače jedan od prvoboraca u kompjuterskoj revoluciji: jedan je od autora koncepta „virtuelne realnosti“ koji je dominirao u informatičkim raspravama tokom poslednje dve decenije prošlog veka. Danas je istraživač na Odeljenju kompjuterskih nauka Kolumbija univerziteta.

„Kompjuteri su postali milion puta moćniji, sveprisutniji i povezaniji otkako je počela moja karijera, a to nije bilo tako davno“, poručuje autor već na samom početku knjige koju ima podnaslov „Jedan manifest“. „To je kao kad kleknete na zemlju da zasadite drvo, a ono počne da raste tako brzo da proguta celo vaše selo pre nego što se ponovo uspravite.“

Šta je to krenulo pogrešno? Osnovna Lanijeova teza kroz celu knjigu jeste da su ljudi počeli da služe tehnologiji, umesto da tehnologija služi ljudima (kako i kad je reč o informatičkim tehnologijama uzimamo zdravo za gotovo). Razlog za to on vidi u načinu kako su formirani osnovni kompjuterski koncepti i sam Internet: pravila, procedure i standardi postavljeni na samom početku ugrađeni su u temelje sistema i postali nepromenljivi. Ne mogu da se, dakle, prilagođavaju našim novim potrebama, nego mi moramo da se prilagođavamo njihovim starim kalupima.

Jedan od uverljivih primera za to je, po Lanijeu, koncept kompjuterskog „fajla“ (fascikle). Organizovanje svega kroz „fajlove“, smatra on, „uključuje i predstavu da ljudsko izražavanje dolazi u delovima koji mogu da budu organizovani kao lišće na nekom apstraktnom stablu, a da pri tom ti delovi moraju da budu kompatibilni sa odgovarajućim kompjuterskim programima“.

Poruka ovoga je da mi svoju kreativnost moramo da podređujemo kompjuterskim konceptima i programima, što u krajnjem ishodu menja i nas same. A pogotovo kad je reč o danas dominantnom konceptu u informatičkim tehnologijama, konceptu umrežavanja, socijalnog povezivanja i promovisanja „mudrosti gomile“, umesto individualnog stvaralaštva.

„Centralna greška skorašnje digitalne kulture je da mrežu individua secka tako fino da se na kraju dobije kaša. Kad se to dogodi, onda počinjete više da brinete o samoj mreži nego o stvarnim ljudima koji su umreženi, uprkos tome što je mreža sama po sebi besmislena“, piše Lenije.

Tako je stvoren „totalistički model“ u kojem algoritmi (matematičke formule koje su uglavnom tajne i zaštićene, kao što je, na primer, Gugl formula za pretraživanje Interneta) stvaraju znanje povezujući mnoge ljudske učesnike sistema. Od teoretski neograničenog broja takvih veza nastaje inteligencija. Kreativni akter nije, međutim, više pojedinac, nego algoritam. Jadni ljudski učesnici u tome postaju „seljaci“ u službi „feudalaca“, Gugla, Jahua i drugih koji profitiraju od njihovog dobrovoljnog rada.

U današnjem Internetu, jedino ono što ima vlasnika, što je strogo omeđeno, i gde se slivaju pare jesu oglasi, dok „generatori sadržaja“, muzičari, novinari i umetnici ostaju prikraćeni, oni su prinuđeni da plodove svog intelekta, talenta i mašte tretiraju samo kao fragmente koji će bez nadoknade biti ustupljeni „umu košnice“. Reciprocitet je u samopromociji, što je po Lanijeu dokaz da je društvo više zainteresovano za manipulaciju nego za istinu i lepotu. Kultura se na taj način pretvara ni u šta drugo nego u puko oglašavanje.

„Knjige će biti uveliko devalvirane čim veliki broj ljudi počne da ih čita sa digitalnih naprava“, zloslutno proriče ovaj autor, koji se takođe pita i „šta će biti sa bioskopima kad uskoro postane dostupan savršen projektor od 50 dolara koji može da bude postavljen svugde, u šumi i na plaži”... Sličnu sudbinu predviđa i Holivudu, koji će se, zbog distribucije „fajlova“ skupiti na isti način kao što se smanjila muzička industrija. A što se tiče informativnih medija, poput novina, internet revolucija je bila pustošna i za njih. „Tokom minulih godina, kada su donošene katastrofalne političke i ekonomske odluke, imali smo više blogera nego Vudvorda i Bernštajna“ (dvojica novinara „Vašington posta“ koji su otkrili aferu „Votergejt“ i prinudili predsednika Niksona da podnese ostavku – prim.).Blogeri su pri tom samo pravili buku i međusobno polemisali.

Lanije na kraju kaže da još ima vremena da se promoviše alternativni Internet, ali to u svom „projektu deprogramiranja“ ne objašnjava detaljno, mada se nedvosmisleno zalaže za reafirmaciju individualne, autorske kreativnosti. Nije pri tom protiv kompjutera niti protiv kolektivnih tvorevina Interneta poput Vikipedije ili Fejsbuka kao takvih, ali upozorava da se klonimo preterane zavisnosti od njih. Kompjuteri sami po sebi nisu u stanju da zamene ljudsku misao i ljudske odnose jer „renesansu nije donela Gutenbergova štamparija nego ljudi, nije bio bitan mehanizam za štampu, nego autori onoga što je štampano”...