Од нашег сталног дописника из Вашингтона

У последњој години прошлог века мање од половине Американаца имало је приступ Интернету. Данас је „онлајн“ 77 одсто одраслих. Деценија иза нас донела је успон Гугла, Википедије, Фејсбука и Твитера, „ајпод“ је променио музичку индустрију, класични медији, новине и телевизија, постали су, преко Интернета, доступни у сваком моменту, тако да они који их читају и гледају то сада могу да чине у сваком моменту и на сваком месту, све више и уз помоћ мобилних телефона.

Узгред, тих „геџета“ (мали, лични електронски уређај – у српском не постоји адекватна реч), који су „паметни“, 1999. на планети је било само 500 милиона, а данас их је 4,5 милијарди. Произвођачи планирају да и убудуће продају око милијарду мобилних који нису више само справе за разговор, а можда су понајмање то, већ свестрани „комуникатори“.

Али да ли су сви резултати овог брзог технолошког напретка донели оно што смо желели? Џером Леније (50), у овде управно објављеној књизи „Ти ниси геџет“ (JaronLanier: YouAreNotAGadget), на ово питање даје негативан одговор.

„Нешто је кренуло наопако у дигиталној револуцији на почетку 21. века“, каже овај аутор који је иначе један од првобораца у компјутерској револуцији: један је од аутора концепта „виртуелне реалности“ који је доминирао у информатичким расправама током последње две деценије прошлог века. Данас је истраживач на Одељењу компјутерских наука Колумбија универзитета.

„Компјутери су постали милион пута моћнији, свеприсутнији и повезанији откако је почела моја каријера, а то није било тако давно“, поручује аутор већ на самом почетку књиге коју има поднаслов „Један манифест“. „То је као кад клекнете на земљу да засадите дрво, а оно почне да расте тако брзо да прогута цело ваше село пре него што се поново усправите.“

Шта је то кренуло погрешно? Основна Ланијеова теза кроз целу књигу јесте да су људи почели да служе технологији, уместо да технологија служи људима (како и кад је реч о информатичким технологијама узимамо здраво за готово). Разлог за то он види у начину како су формирани основни компјутерски концепти и сам Интернет: правила, процедуре и стандарди постављени на самом почетку уграђени су у темеље система и постали непроменљиви. Не могу да се, дакле, прилагођавају нашим новим потребама, него ми морамо да се прилагођавамо њиховим старим калупима.

Један од уверљивих примера за то је, по Ланијеу, концепт компјутерског „фајла“ (фасцикле). Организовање свега кроз „фајлове“, сматра он, „укључује и представу да људско изражавање долази у деловима који могу да буду организовани као лишће на неком апстрактном стаблу, а да при том ти делови морају да буду компатибилни са одговарајућим компјутерским програмима“.

Порука овога је да ми своју креативност морамо да подређујемо компјутерским концептима и програмима, што у крајњем исходу мења и нас саме. А поготово кад је реч о данас доминантном концепту у информатичким технологијама, концепту умрежавања, социјалног повезивања и промовисања „мудрости гомиле“, уместо индивидуалног стваралаштва.

„Централна грешка скорашње дигиталне културе је да мрежу индивидуа сецка тако фино да се на крају добије каша. Кад се то догоди, онда почињете више да бринете о самој мрежи него о стварним људима који су умрежени, упркос томе што је мрежа сама по себи бесмислена“, пише Леније.

Тако је створен „тоталистички модел“ у којем алгоритми (математичке формуле које су углавном тајне и заштићене, као што је, на пример, Гугл формула за претраживање Интернета) стварају знање повезујући многе људске учеснике система. Од теоретски неограниченог броја таквих веза настаје интелигенција. Креативни актер није, међутим, више појединац, него алгоритам. Јадни људски учесници у томе постају „сељаци“ у служби „феудалаца“, Гугла, Јахуа и других који профитирају од њиховог добровољног рада.

У данашњем Интернету, једино оно што има власника, што је строго омеђено, и где се сливају паре јесу огласи, док „генератори садржаја“, музичари, новинари и уметници остају прикраћени, они су принуђени да плодове свог интелекта, талента и маште третирају само као фрагменте који ће без надокнаде бити уступљени „уму кошнице“. Реципроцитет је у самопромоцији, што је по Ланијеу доказ да је друштво више заинтересовано за манипулацију него за истину и лепоту. Култура се на тај начин претвара ни у шта друго него у пуко оглашавање.

„Књиге ће бити увелико девалвиране чим велики број људи почне да их чита са дигиталних направа“, злослутно прориче овај аутор, који се такође пита и „шта ће бити са биоскопима кад ускоро постане доступан савршен пројектор од 50 долара који може да буде постављен свугде, у шуми и на плажи”... Сличну судбину предвиђа и Холивуду, који ће се, због дистрибуције „фајлова“ скупити на исти начин као што се смањила музичка индустрија. А што се тиче информативних медија, попут новина, интернет револуција је била пустошна и за њих. „Током минулих година, када су доношене катастрофалне политичке и економске одлуке, имали смо више блогера него Вудворда и Бернштајна“ (двојица новинара „Вашингтон поста“ који су открили аферу „Вотергејт“ и принудили председника Никсона да поднесе оставку – прим.).Блогери су при том само правили буку и међусобно полемисали.

Ланије на крају каже да још има времена да се промовише алтернативни Интернет, али то у свом „пројекту депрограмирања“ не објашњава детаљно, мада се недвосмислено залаже за реафирмацију индивидуалне, ауторске креативности. Није при том против компјутера нити против колективних творевина Интернета попут Википедије или Фејсбука као таквих, али упозорава да се клонимо претеране зависности од њих. Компјутери сами по себи нису у стању да замене људску мисао и људске односе јер „ренесансу није донела Гутенбергова штампарија него људи, није био битан механизам за штампу, него аутори онога што је штампано”...