Далеко највећи број психијатара верује да нема ништа са политиком.

Они живе у, намерном или ненамерном, забораву улоге коју политика има у њиховом свакодневном раду. А улогу има велику. Било би погрешно рећи да је психијатрија слушкиња политике, али је истина да психијатри више него било који други лекари воде рачуна о нормативном друштвеном оквиру, о актуелном друштвено-политичком стандарду.

Политика је јача страна у односу између политике и психијатрије. То омогућава политичарима да користе и психијатрију за своје циљеве, циљеве који не служе интересима и потребама душевно поремећених људи. Рекао бих и непоремећених, јер су и они предмет политичке злоупотребе помоћу психијатрије.

Са друге стране, психијатри имају друштвену (и политичку) моћ већу него стручњаци било које друге медицинске дисциплине. Они доносе одлуке које су изузетно важне за најразличитије аспекте друштвене егзистенције првенствено душевно поремећених али и непоремећених људи. У друштвено-политичком смислу много важније од одлука било којих других лекара.

Разлог постојања специјалних веза између психијатара и политичара треба тражити у психијатрији, психијатрима и политичарима.

Од свих осталих медицинских дисциплина психијатрија је највише подложна злоупотреби, и то из три основна разлога. Прво, границе душевног поремећаја су посве неодређене. Друго, не зна се органска основа већине душевних поремећаја. У добром броју случајева може се утврдити да ли је неко соматски болестан. Знатно ређе могу се наћи поуздани докази да је неко душевно поремећен. Треће, нема бољег начина да неког дисквалификујете, да покажете да не зна шта ради и говори, од тога да га прогласите душевно поремећеним.  

Међу онима који врше најразличитије злоупотребе има сразмерно највише оних који имају највећу моћ. Није, стога, необично што подложност психијатрије злоупотреби највише користе они који имају највећу друштвену моћ у датој заједници, а то су политичари и они који су највише имућни.

Психијатри пак показују посебно разумевање за диктате политике због природе посла којим се баве, због тога што је одступање од, у датој средини доминантног, идејно-понашајног обрасца један од елемената на основу којих се изражава сумња да би неко могао бити душевно поремећен, због тога што су, хтели не хтели, са политичарима на истом послу, послу очувања постојећег.

Као један од примјера специјалних веза између политичара и психијатара навешћу да су, на почетку Другог светског рата, међу члановима Националсоцијалистичке партије психијатри бројем предњачили у односу на остале лекаре. У нацистичкој Немачкој психијатри су први почели програм елиминације „нижих раса” и „мање вредних људи”. Прве гасне коморе за масовно уништавање људи употребљене су у психијатријским болницама, а не у концентрационим логорима. Психијатри су први и у сразмерно највећем броју одговорили на диктат тадашње политике.

У Стаљиновом Совјетском Савезу психијатри су били извршиоци дискредитовања политичких неистомишљеника. Психијатријско дискредитовање показало се успешнијим начином уклањања из јавног живота оних који нису поверовали у причу о животу у најбољем од свих могућих светова него вишегодишњи присилан рад у Сибиру.

Код нас, специјалне везе између психијатара и политичара дошле су до посебно јаког израза у току рата деведесетих година прошлог века, и то махом на два начина. Лекари су ослободили од војне обавезе или обезбедили место у позадини многим сродницима и пријатељима моћника новоформираних политичких странака. Дијагнозе фактички непостојећих душевних поремећаја доминирале су међу оправдањима за неспособност или смањену способност за војну службу.

Истовремено, један број психијатара, без ваљаног стручног оправдања, прогласио је неурачунљивим или битно смањено неурачунљивим доста оних који су, у рату или уз рат, починили многа недела. Учинили су то, како су веровали, и вероватно дан-данас верују, што из патриотских што из политичких разлога, чију чистоту није могла да помути одговарајућа материјална или нематеријална награда. 

У контексту помињања деведесетих, читаоцу, сигуран сам, на памет падају Јован Рашковић, Радован Караџић и Славица Ђукић Дејановић. Њихови примери нису илустрација специјалних веза између психијатара и политичара, јер таква врста везе подразумева однос између психијатара и политичара. У случају поменутих личности такав однос је укинут зато што су једни исти људи и психијатри и политичари.

Колико су политика и психијатрија међузависне показује и пример критике употребе психијатрије у политичке сврхе. Они психијатри који, живећи у једној, критикују употребу психијатрије за политичке циљеве у некој другој средини, по правилу криве режим у тој другој средини за злоупотребу психијатрије.

У извесном броју случајева оваквом критиком се баве или уз благослов или на директан подстицај носилаца политичке моћи у властитој средини.

Тако се показује да политика игра значајну, а често и главну улогу и у критичкој анализи злоупотребе психијатрије, душевно поремећених и непоремећених за постизање политичких циљева.