Од нашег специјалног извештача

Беч: Секире су се подигле, копља се оштре. Неколико месеци пред отварања једне од најконтроверзнијих изложби које је Беч икада угостио – прве ретроспективе уметности Северне Кореје – „Цвеће за Ким Ил Сунга. Уметност и архитектура Демократске Народне Републике Кореје” – кренуло се са дебатама о „срамном подржавању пропаганде једне од најгорих диктатура”. Критике упућене директору Музеја примењене уметности (МАК-а) Петеру Неверу, који је половином јануара у Београду одржао предавање о Стратегијама трансформације и репозиционирању институција културе у условима савремене културе и друштва, нису толико окренуте самом концепту представљања нечег никада виђеног ван граница земље апсурда зване Демократска Народна Република Кореја, већ одсуству коментара о изложеним делима. Ни на изложби ни у пропратном, веома луксузно опремљеном каталогу, заиста нема критичких осврта на стваралачки процес, уметнички развој ни на социополитичке услове у којима су дотична дела настала, што се у медијима делимично тумачи као кукавичлук, а делимично као пасивно прихватање неприхватљивог. Изложба „Цвеће за Ким Ил Сунга” је у једном тренутку постала актуелна и током аустријске председничке предизборне кампање, када је контроверзна десничарска Слободарска партија Аустрије поставила питање да ли је активни председник државе Хајнц Фишер умешан у ту „одурну ствар”.

Чак и без тренутних политичких збивања у којима се ситуација између Северне и Јужне Кореје све више затеже, питање које се све чешће чује – „чему ово служи” – делује сасвим оправдано. Уметност представљена на изложби у МАК-у парадни је пример комунистичке пропаганде, глорификације диктаторског режима и једног тужно-бљутавог фалсификата колективне среће. Па ипак, овде треба ставити прст на чело јер се намеће једино релевантно питање – да ли би до ове изложбе икада дошло да су се њени иницијатори усудили на критику?

Неповерење према западу

Пре свега, треба се подсетити неколико чињеница:

О глади која је до сада убила два милиона људи, у Демократској Народној Републици Кореји се ћути, контакт са спољним светом практично не постоји, а имиџ срећне нације се чува батином и непрекидном пропагандом режима. Северна Кореја је земља у којој се туристима при ступању на њену територију заплењују пасоши и мобилни телефони, у којој им је дозвољено да се крећу само са локалним водичима и да фотографишу само „лепе мотиве” на којима нема призора беде и немаштине или доказа репресалија. Једном када се нађу на тлу Северне Кореје, од туриста се очекује да се поклоне великој статуи Ким Ил Сунга не би ли указали поштовање великом творцу нације. Одбијање се схвата као увреда...

 „Цвеће за Ким Ил Сунга” изложба је без преседана. Од момента када је одлучио да у Бечу покаже 133 уља на платну, плаката и цртежа које су заједно одабрали кустос изложбе Бетина Бусе и директор Националне галерије у Пјонгјангу, Неверу је било потребно четири године да реализује замишљени пројекат за који је био инспирисан 2003, при својој првој непланираној посети Северној Кореји. До последњег тренутка није било јасно да ли ће изложба икада бити постављена, јер су компликације биле условљене корејским неповерењем према западном ставу о њиховој унутрашњој и спољној политици. Први пут у историји ове спорне комунистичке диктатуре десило се да је четрнаест портрета вођа Ким Ил Сунга (1912–1994) и његовог сина и политичког наследника генерала Ким Џонг Ила напустило земљу, а свега четири је изложено у самој Северној Кореји и то у Националној галерији у Пјонгјангу. Пошто се портрети оба диктатора сматрају националним благом, од МАК-а се очекивало да подузме све неопходне мере обезбеђења, али је уобичајена подршка државе изостала – Министарство финансија је одбило да пружи гаранцију за евентуална оштећења без које ниједна већа галерија себи не би могла да приушти организацију изложби заснованих на позајмицама из иностраних уметничких институција. Невер је у последњем тренутку успео да закључи приватно осигурање за „Цвеће за Ким Ил Сунга”, што је први такав случај у читавој новој историји музејских позајмица.  

За многе од нас, добар део поставке изложбе је мали излет у прошлост и у препознатљиве инсценације „интерактивне љубави” између обневиделе масе и калифа. Руку на срце, западном Европљанину је теже да буде цинично забављен композицијама на којима раднице цвркућући крећу у акцију чишћења улица или портретом војника који је, будући да је као Пинки политички поткован, и мајстор и врстан виолиниста који једнако добро барата пушком. Међу многобројним уметничким радовима би сигурно било лако препознати велики уметнички потенцијал да мотиви нису толико обојени идеологијом која штипа за очи.

„Песма победе”, 2008.

И код изложених плаката, некадашњи заточеник источне завесе има осећај „већ виђеног”: црвени барјаци, звезда петокрака, срп и чекић, мишићави радници и пароле подстрека на политичку мобилизацију, лојалност режиму и „самодопринос” јединој правој идеологији. За западну публику је то ипак само нека врста егзотике коју је преживљавала кроз многобројне комерцијалне биоскопске продукције.

Производња радова

„У Демократској Народној Републици Кореји уметност врши социјалну функцију и стоји у тесној вези са токовима револуције (...) Сви уметници су чланови државних удружења и примају месечне плате. Заузврат морају да произведу одређен број радова”, стоји у информатору изложбе МАК-а. Додатни коментар у ствари и није потребан.  

Скроман али не мање сабластан део изложбе посвећен градитељству Северне Кореје илуструје планове режима да од Пјонгјанга направи „рај на земљи” замишљен као овоземаљски неимарски хвалоспев „оцу нације”. Посебан акценат је стављен на сто седамдесет метара високи Чучхе торањ довршен за седамдесети рођендан Кил Ил Сунга (1982), највећи споменик од гранита који је икад подигнут.

Сва уља на платну, плакати и филмови показани на изложби настали су од 1960 до данас.  До жељно ишчекиваних коментара и критика ће доћи на јесен, на симпозијуму „Усађивање семена у свест публике: Уметност и култура у Демократској Народној републици Кореји” (3–4. септембра) који су организовали Бечки универзитет, ChairofEastAsianEconomyandSociety“ и МАК. Најављени су предавачи експерти са научних институција из Холандије, Велике Британије, из Беча, Сан Франциска, Ванкувера, Бостона и Јужне Кореје.

Марина Бауер