Још је један Салон архитектуре отворен у Музеју примењене уметности. На отварању је, као и увек, била велика гужва, а наступао је и хор. Исти онај који је био и на инаугурацији Павиљона Србије на прошлогодишњој 12. Међународној изложби архитектуре у Венецији. Хор се зове Проба, а група Шкарт је пројектом Клацкалиште, одушевила многе иностране критичаре и теоретичаре. Писали су о непретенциозности, интелигенцији, новом погледу на архитектуру, апсурду... На првом спрату Музеја може се погледати видео запис са тог отварања, као и макета, фотографије и планови објекта који је прошле године добио Гран при – кућа-атеље вајара Мрђана Бајића, архитеката Дејана Миљковића и Јована Митровића. На истом спрату су и модели вишеструко награђиваног хрватског архитектонског тандема у успону, Идиса Турата и Саше Рандића. Нажалост без легенди, па ако се добро не познају њихови објекти не може се знати за који је објекат који модел.

Ове године Гран при добили су Бранислав Митровић, Јелена Кузмановић, Немања Зимоњић, Игор Пантић, Огњен Крашни и Синиша Таталовић за хотел Центар у Новом Саду. Зграда са белом решеткастом фасадом преко пута Српског народног позоришта није вулгарна у својој атрактивности. Она је и резултат упорности архитекте, истрајности аутора у комуникацији са инвеститором који у првом тренутку није прихватио идеју, па су обе стране морале да прођу компликован, конфликтан и исцрпљујући процес до, сада, награђене реализације.

Прошлогодишњи лауреат, тандем Миљковић/Митровић ове године је добио признање за пословни објекат Мedia House у Београду.

Уводни текст у каталогу написала је Љиљана Благојевић. Један од најбољих. То није ритуални свечарски текст прилагођен прилици. Благојевићева констатује да: Салон истрајава у институцијалној обамрлости иако би управо радикални прекид и суштинска промена његовог концепта могли да покрену расправу, као шок који у бенјаминовском смислу изоштрава чула и подиже ниво свести. Можда би се кроз конфронтације са независним ауторским концептом, ригорозном селекцијом и стварним интернационализовањем, или, макар, регионализовањем изложбе, Салон, а са њим и архитектура као уметничка и дискурзивна пракса могла вратити у јавну сферу. Благојевићева је оштра, критична и има аргументе. Дијагностицира и предлаже лек, али не увија га у станиол. Нема ни заштитне фолије која помаже да се лакше прогута јако горка медицина. Критикује и критичаре, или оне који то покушавају да буду. Пита: Да ли Салон постаје сајам, а критика реклама?.

Љиљана Благојевић нам, у ствари, каже да је цар го, и пише о проблемима који су свима познати, али не желе да се суоче с њима. Сложила бих се да је Салон више сајам, ревија изабраних дела и пројеката. Нема резова, фундаменталних промена концепције, не успева да се одмакне од свакодневице. И као да је свима тако лакше. Сложила бих се и да нема озбиљне архитектонске критике. Разлог је исти, незамерање. Релативно смо мала средина у којој свако сваког у струци познаје, бар по имену и никад се не зна кад ће коме бити потребан и у којој ситуацији. Као да је већ је довољно то што има кланова, што се зна ко с ким може, а ко не и шта ко о коме мисли. Страх од промаје је велики, као и од директне конфронтације на јавној сцени. Неретко се полемика претвори у злобну свађу која врви личним увредама.

Рецимо, могао би Салон да постане бијенална манифестација са угледним иностраним кустосом. Добили бисмо некога ко доноси одлуке углавном неоптерећен овдашњим приликама. Углавном, јер би и за кратко време силом прилика био упућен бар у елементарне односе на овдашњој малој али компликованој архитектонској сцени. А критеријум би сигурно био другачији и превазилазио би границе ове средине. Можда би се могло урадити нешто слично као и са Октобарским салоном који се непрекидно критикује, али више није досадан и предвидљив. Ради се са великим амбицијама и очекује са великим интересовањем.

Конзервативизам никад није био добар за уметност и архитектуру, посебно не на дуге стазе. Наш свет се мења брже него што смо у стању да то пратимо и ако завучемо главе у песак не значи да ћемо се сачувати, значи само да смо завукли главу у песак. А промене ће нас стићи. Можда је онда боље да покушамо да се прилагодимо или да их прилагодимо себи.

Пре десетак дана јапански архитекта Су Фуџимото је у Београду на Данима Ориса говорио како су јапански архитекти морали да развију нове технологије грађења да би зграде биле отпорније на земљотресе који тешко погађају ту земљу. Јапанска трагедија показала је да су архитекти свој посао добро обавили. А јапанска архитектура је међу најцењенијим у свету. Преведено на наше прилике то би значило да се треба системски позабавити овдашњим проблемима. Рецимо, како правити добру архитектуру у сиромашној земљи или како сачувати градове од вулгарне инвеститорске изградње.

Салон архитектуре је бољи од прошлогодишњег, стандарди су се подигли. Свеопшта је криза и не видимо јој крај. Право је време за промене.