„Hej, opasan ti je onaj Miško Plavić!”, uzviknuo je Dejv Daglas kada smo se letos sreli u holu Teatra Morlaki u Peruđi. Pozdrav kao razglednica – sećanja na naše razgovore u Hagu, Beogradu, Lisabonu i Talinu počela su da pristižu

Hag, 2003.

„Napredno komponovanje sam naučio pišući za Marka Feldmana i Erika Fridlendera, svirajući sa Džonom Zornom i Hanom Beninkom, slušajući Stiva Kolmena... I ja još uvek učim od svega što čujem”, tvrdi Dejv Daglas, predvodnik savremenog džez trenutka.

Da li je to obaveza za svakog muzičara, pitam ga. „Obavezno je za mene, drugima ne želim da namećem. Ponekad se uopšte ne slažemo u vezi filosofije muzike, a onda zasviramo zajedno i – fantastično je! Muzika prevazilazi reči. Stalno čujemo pitanja šta je džez; ko može da ga svira, a ko ne? Kad izađeš pred publiku, ta pitanja postaju besmislena. Tu smo da pravimo muziku.”

Vraćamo se inspiracijama. Okruženje: „Treba da otkriješ ko si i to izraziš. Muzičar uzima svoje iskustvo iz sveta i prevodi ga tako da osetiš nešto što nikad ranije nisi osetio. To je ljudska veza sa beskonačnošću...” Istorija: „Ako bi propisali šta neko treba da zna da bi bio deo izvesnog umetničkog iskustva, u tome se neće pronaći onaj ko je istinski otvoren za istraživanje ljudskih stavova.” Meri Lu Vilijams: „Šta je ostalo konzistentno tokom 50 godina njene karijere, a koje su se stvari menjale? Ko je na nju uticao, a koga je ona inspirisala? Važno je da otkriješ nečiju motivaciju i inspiraciju, pa da to koristiš kao platformu da odeš negde drugde.” Stivi Vonder: „S jedne strane liričnost i lepota, a, s druge, avanturizam i spremnost da se pokuša sa ludim idejama. Poput Koltrejna, Stravinskog ili Pikasa, on je stvorio celokupan muzički svet. Ali ga je tokom vremena menjao ispoljavajući uvek snažan osećaj iskrenosti, poštenja, ekspresije i integriteta.”

U protekloj deceniji Daglas je bio neprikosnoven u izborima za najboljeg trubača sveta. „Ja se osećam kao kompozitor i aranžer, podaren da pomalo sviram trubu da bih izrazio ono što čujem. Ponosan sam što pobeđujem, ali me to uvek iznenadi – toliko je sjajnih trubača oko nas da redovno pomislim da se neko šali. Nadam se da je razlog za nagrade taj što muzika izražava nešto sa čim ljudi mogu da se poistovete.“ Kako vidi poziciju trube u džezu? „Ona je najogoljenija od svih instrumenata, jer vibraciju proizvodiš sopstvenim telom i usnama. Zato kod trubača najbrže čuješ nečiju ličnost i zato se naš zvuk toliko razlikuje.”

Beograd, 2006.

Da li je razmišljao da radi sa balkanskim muzičarima? „Zaboravi! Ti momci su suviše dobri za mene... Imam previše respekta za ono što rade da bih se osmelio da ušetam i kažem ’Hajde da sviramo Gankino oro’ (peva). To bi bilo drsko.” Primećujem da je Duško Gojković snimao sa orkestrom Ekrema Sajdića. „Da, ali on je odatle i to ima smisla. I ja sam sa grupom Tiny Bell Trio svirao neparne ritmove – 9, 11, 13, 15 – ali smo pokušali da lekcije tih neverovatnih muzičara adaptiramo na naš jezik. Ja često slušam Ferusa Mustafova ili Iva Papasova, baš kao i Pabla Kasalsa ili Majlsa Dejvisa. Ako o svemu tome intenzivno razmišljaš, spoznaješ više o sebi i svetu oko sebe, da bi mogao da ga menjaš nabolje.”

Eto nas u svetu politike, što je teren koji Dejv ne zaobilazi. „Ljudi koji uzrokuju nasilje – bilo da je u pitanju Klinton, Buš, Sadam, Bin Laden ili Milošević –meni su neshvatljivi. Bolno mi je da vidim lepo obučene ljude na koridorima moći, kako opušteno pričaju o ubijanju hiljada ljudi. I ja sam bio zaveden, mislio sam da treba uloviti Miloševića... Prelomilo mi se kada sam shvatio da se sve uvek završi bombardovanjem nedužnih ljudi. Kada je počeo rat u Iraku, prvi put sam osetio da nema razloga da izađem na scenu i sviram. To je nezdravo užasno...”

U Beograd je došao tri godine kasnije. Dočekala ga je krcata sala Kolarca na 22. beogradskom džez festivalu. Doživeo je ovacije. Dva dana kasnije, zapisao je na svom blogu: „Bilo nam je fantastično... Mnogo sveta je šetalo po ulicama, puno radnji, ljudi izlaze, pričaju, vesele se. Lep jesenji dan, divne zgrade u starom delu grada... Publika je bila ushićena. Reagovali su vrelo – disali su sa nama. Bilo je divno podeliti muziku sa njima.”

I malo politike. „Festival je ponovo pokrenut 2005. godine. Očigledno su osetili da je (sa lošim vremenima) gotovo. Ali, dok ne predaju generale odgovorne za grozne aktivnosti u devedesetim, Srbija neće biti u mogućnosti da pristupi Evropskoj uniji ili svetskoj zajednici. Nadam se da će se to desiti što pre”, zapisao je. „Dragan (Ambrozić) me je zamolio da kažem svojim prijateljima u Njujorku da se džez vratio u Srbiju!”

Peruđa, 2009

Ponovo smo se sreli nepunih godinu dana kasnije, na divnom nastupu sa Marsijalom Solalom u Lisabonu. Bilo je to drugačije iskustvo od beogradske vatre kvinteta: u vazduhu samo truba i klavir, ogoljena poetika bez patetike, intimni pejzaž od abonosa i slonovače sa finim detaljima od lima. Pozdravio je poimence prijatelje iz Beograda. Ljutnuo se što mu još nismo poslali kopiju televizijskog snimka.

Dobio ga je sledeće godine u Talinu, u Estoniji. I još nekoliko albuma iz novije srpske džez i pop-produkcije – Miško Plavi, Vasil Hadžimanov, Rambo, Vlada Maričić. Umesto kafe, predložio je da prošetamo, i evo prolazimo kroz kapije jednog od najbolje očuvanih gradova Hanzeatske lige. S druge strane dočekuju nas rumene cure u narodnim nošnjama nudeći zapečene zašećerene bademe. Uskim ulicama penjemo se na trg gornjeg grada, pa pored Ruskog hrama sv. Aleksandra Nevskog, dvorca Tompea i luteranske katedraleizbijamo na vidikovac sa kojeg se pruža pogled na stari deo grada sa 26 kula-tornjeva, luku, urbani centar i nizove solitera iz vremena sovjetske vlasti. Priča o Estoniji pretapa se u pitanja o Beogradu. Da li ljudi žive bolje? Kako napreduje festival? Voleo bi ponovo da dođe.

Traži da mu opišem svoje utiske posle koncerta. U isto vreme čuo sam boje bibapa, Majlsa, Koltrejna i Kolmena, ali i svež stav prema istoriji, koji oslikava njujorški downtown u ritmu novog veka. Odgovara da je sit ispraznih „novotarija radi novotarija”. Oprezno ističe loše primere. Ponovo me iznenađuje upućenošću u muzička dešavanja, čak i daleko od Amerike.

Još godinu dana kasnije, duh Nju Orleansa ispunio je Teatar Morlaki. Dejv predstavlja novi projekat Brass Ecstasy i u sali je zaista „limena ekstaza”. Truba, francuska horna (Vinsent Čensi), trombon (Luis Bonila), tuba (Markus Rohas) i činele (Našit Vejts) ozvučavaju uličnu procesiju s početka 20. veka uz genijalno prerađene melodije Rufusa Vejnrajta, Otisa Redinga, Henka Vilijamsa i nov Daglasov rukopis. Prepoznajem sličnosti sa ritmovima našeg Juga.

„Lester Bouvi je osnovna inspiracija”, objašnjava Dejv. „Osluškujući njega, ohrabrio sam se da sledim sopstvena pravila. Ljudi pričaju o „zvuku iznenađenja u džezu” i to je postao kliše. A ja mislim da ponekad zvuk iznenađenja može da bude star četrdeset i više godina. Kao i uvek, tražim unutar sebe kako da iznenadim samog sebe. I Bouvi je bio u istoj potrazi – da u muzici razvije nešto istinski neočekivano, kao da je stiglo iz kosmosa, ali možda je taj kosmos Flečer Henderson? (jedan od pionira džeza, op. a.)”

„Duh se vraća”, tvrdio je Lester na albumu „When The Spirit Returns”. „Duh se kreće”, replicira Dejv albumom „Spirit Moves”. „Postoji duh koji je živ. Veliki muzičari nam predaju ponešto od tog duha koji nas pokreće da nastavimo njihovu misiju. Ovaj album je dokaz da stvari menjamo pronoseći duh dalje.”

I, naravno, crta sliku ovog vremena. „Tema ’Twilight of the Dogs’ opisuje osećaj koji nisam umeo da opišem dok nisam video „Marine One” helikopter kako napušta Vašington 20. januara”, zapisao je Dejv na albumu. „A ’The Brass Ring’ je onaj prsten na ringišpilu, koji samo jedna osoba može da uhvati. Pokušavali smo dugo, i, evo, dobili smo ga! Onda smo tek shvatili koliko nas posla još čeka...”