„Хеј, опасан ти је онај Мишко Плавић!”, узвикнуо је Дејв Даглас када смо се летос срели у холу Театра Морлаки у Перуђи. Поздрав као разгледница – сећања на наше разговоре у Хагу, Београду, Лисабону и Талину почела су да пристижу

Хаг, 2003.

„Напредно компоновање сам научио пишући за Марка Фелдмана и Ерика Фридлендера, свирајући са Џоном Зорном и Ханом Бенинком, слушајући Стива Колмена... И ја још увек учим од свега што чујем”, тврди Дејв Даглас, предводник савременог џез тренутка.

Да ли је то обавеза за сваког музичара, питам га. „Обавезно је за мене, другима не желим да намећем. Понекад се уопште не слажемо у вези философије музике, а онда засвирамо заједно и – фантастично је! Музика превазилази речи. Стално чујемо питања шта је џез; ко може да га свира, а ко не? Кад изађеш пред публику, та питања постају бесмислена. Ту смо да правимо музику.”

Враћамо се инспирацијама. Окружење: „Треба да откријеш ко си и то изразиш. Музичар узима своје искуство из света и преводи га тако да осетиш нешто што никад раније ниси осетио. То је људска веза са бесконачношћу...” Историја: „Ако би прописали шта неко треба да зна да би био део извесног уметничког искуства, у томе се неће пронаћи онај ко је истински отворен за истраживање људских ставова.” Мери Лу Вилијамс: „Шта је остало конзистентно током 50 година њене каријере, а које су се ствари мењале? Ко је на њу утицао, а кога је она инспирисала? Важно је да откријеш нечију мотивацију и инспирацију, па да то користиш као платформу да одеш негде другде.” Стиви Вондер: „С једне стране лиричност и лепота, а, с друге, авантуризам и спремност да се покуша са лудим идејама. Попут Колтрејна, Стравинског или Пикаса, он је створио целокупан музички свет. Али га је током времена мењао испољавајући увек снажан осећај искрености, поштења, експресије и интегритета.”

У протеклој деценији Даглас је био неприкосновен у изборима за најбољег трубача света. „Ја се осећам као композитор и аранжер, подарен да помало свирам трубу да бих изразио оно што чујем. Поносан сам што побеђујем, али ме то увек изненади – толико је сјајних трубача око нас да редовно помислим да се неко шали. Надам се да је разлог за награде тај што музика изражава нешто са чим људи могу да се поистовете.“ Како види позицију трубе у џезу? „Она је најогољенија од свих инструмената, јер вибрацију производиш сопственим телом и уснама. Зато код трубача најбрже чујеш нечију личност и зато се наш звук толико разликује.”

Београд, 2006.

Да ли је размишљао да ради са балканским музичарима? „Заборави! Ти момци су сувише добри за мене... Имам превише респекта за оно што раде да бих се осмелио да ушетам и кажем ’Хајде да свирамо Ганкино оро’ (пева). То би било дрско.” Примећујем да је Душко Гојковић снимао са оркестром Екрема Сајдића. „Да, али он је одатле и то има смисла. И ја сам са групом Tiny Bell Trio свирао непарне ритмове – 9, 11, 13, 15 – али смо покушали да лекције тих невероватних музичара адаптирамо на наш језик. Ја често слушам Феруса Мустафова или Ива Папасова, баш као и Пабла Касалса или Мајлса Дејвиса. Ако о свему томе интензивно размишљаш, спознајеш више о себи и свету око себе, да би могао да га мењаш набоље.”

Ето нас у свету политике, што је терен који Дејв не заобилази. „Људи који узрокују насиље – било да је у питању Клинтон, Буш, Садам, Бин Ладен или Милошевић –мени су несхватљиви. Болно ми је да видим лепо обучене људе на коридорима моћи, како опуштено причају о убијању хиљада људи. И ја сам био заведен, мислио сам да треба уловити Милошевића... Преломило ми се када сам схватио да се све увек заврши бомбардовањем недужних људи. Када је почео рат у Ираку, први пут сам осетио да нема разлога да изађем на сцену и свирам. То је нездраво ужасно...”

У Београд је дошао три године касније. Дочекала га је крцата сала Коларца на 22. београдском џез фестивалу. Доживео је овације. Два дана касније, записао је на свом блогу: „Било нам је фантастично... Много света је шетало по улицама, пуно радњи, људи излазе, причају, веселе се. Леп јесењи дан, дивне зграде у старом делу града... Публика је била усхићена. Реаговали су врело – дисали су са нама. Било је дивно поделити музику са њима.”

И мало политике. „Фестивал је поново покренут 2005. године. Очигледно су осетили да је (са лошим временима) готово. Али, док не предају генерале одговорне за грозне активности у деведесетим, Србија неће бити у могућности да приступи Европској унији или светској заједници. Надам се да ће се то десити што пре”, записао је. „Драган (Амброзић) ме је замолио да кажем својим пријатељима у Њујорку да се џез вратио у Србију!”

Перуђа, 2009

Поново смо се срели непуних годину дана касније, на дивном наступу са Марсијалом Солалом у Лисабону. Било је то другачије искуство од београдске ватре квинтета: у ваздуху само труба и клавир, огољена поетика без патетике, интимни пејзаж од абоноса и слоноваче са финим детаљима од лима. Поздравио је поименце пријатеље из Београда. Љутнуо се што му још нисмо послали копију телевизијског снимка.

Добио га је следеће године у Талину, у Естонији. И још неколико албума из новије српске џез и поп-продукције – Мишко Плави, Васил Хаџиманов, Рамбо, Влада Маричић. Уместо кафе, предложио је да прошетамо, и ево пролазимо кроз капије једног од најбоље очуваних градова Ханзеатске лиге. С друге стране дочекују нас румене цуре у народним ношњама нудећи запечене зашећерене бадеме. Уским улицама пењемо се на трг горњег града, па поред Руског храма св. Александра Невског, дворца Томпеа и лутеранске катедралеизбијамо на видиковац са којег се пружа поглед на стари део града са 26 кула-торњева, луку, урбани центар и низове солитера из времена совјетске власти. Прича о Естонији претапа се у питања о Београду. Да ли људи живе боље? Како напредује фестивал? Волео би поново да дође.

Тражи да му опишем своје утиске после концерта. У исто време чуо сам боје бибапа, Мајлса, Колтрејна и Колмена, али и свеж став према историји, који осликава њујоршки downtown у ритму новог века. Одговара да је сит испразних „новотарија ради новотарија”. Опрезно истиче лоше примере. Поново ме изненађује упућеношћу у музичка дешавања, чак и далеко од Америке.

Још годину дана касније, дух Њу Орлеанса испунио је Театар Морлаки. Дејв представља нови пројекат Brass Ecstasy и у сали је заиста „лимена екстаза”. Труба, француска хорна (Винсент Ченси), тромбон (Луис Бонила), туба (Маркус Рохас) и чинеле (Нашит Вејтс) озвучавају уличну процесију с почетка 20. века уз генијално прерађене мелодије Руфуса Вејнрајта, Отиса Рединга, Хенка Вилијамса и нов Дагласов рукопис. Препознајем сличности са ритмовима нашег Југа.

„Лестер Боуви је основна инспирација”, објашњава Дејв. „Ослушкујући њега, охрабрио сам се да следим сопствена правила. Људи причају о „звуку изненађења у џезу” и то је постао клише. А ја мислим да понекад звук изненађења може да буде стар четрдесет и више година. Као и увек, тражим унутар себе како да изненадим самог себе. И Боуви је био у истој потрази – да у музици развије нешто истински неочекивано, као да је стигло из космоса, али можда је тај космос Флечер Хендерсон? (један од пионира џеза, оп. а.)”

„Дух се враћа”, тврдио је Лестер на албуму „When The Spirit Returns”. „Дух се креће”, реплицира Дејв албумом „Spirit Moves”. „Постоји дух који је жив. Велики музичари нам предају понешто од тог духа који нас покреће да наставимо њихову мисију. Овај албум је доказ да ствари мењамо проносећи дух даље.”

И, наравно, црта слику овог времена. „Тема ’Twilight of the Dogs’ описује осећај који нисам умео да опишем док нисам видео „Marine One” хеликоптер како напушта Вашингтон 20. јануара”, записао је Дејв на албуму. „А ’The Brass Ring’ је онај прстен на рингишпилу, који само једна особа може да ухвати. Покушавали смо дуго, и, ево, добили смо га! Онда смо тек схватили колико нас посла још чека...”