Devedesetih godina prošlog veka, posle pada Berlinskog zida, zapadnu Evropu preplavile su izložbe sa istočnoevropskom ili balkanskom temom. Činilo se da se kustosi utrkuju ko će u poznatim galerijskim ili muzejskim prostorima postaviti što intrigantniju izložbu sa svetu malo poznatim umetnicima. Sada su na redu arhitekte.

Početkom oktobra u arhitektonskom muzeju u Bazelu (Schweizerische Architekturmuseum) u Švajcarskoj otvorena je izložba Balkanologija: Nova arhitektura i urbani fenomeni u jugoistočnoj Evropi. Trajaće do 4. januara 2009. Kustos izložbe je berlinski urbanist Kaj Fekler, a koautori su Vladimir Kulić i Maroje Mrduljaš. U realizaciji su učestvovali i: Platforma 9,81/ Zagreb; Ko-PLAN/ Tirana; EXPEDITIO/ Kotor; Archis Interventions/ Priština; Ketrin Karl & Srđan Jovanović Vajs, Novi Sad / Filadelfija; Dubravka Sekulić i Ivan Kucina /Beograd.

Muzej arhitekture u Bazelu prestižna je muzejska institucija, orijentisana ka eksperimentalnim praksama, a Maroje Mrduljaš, jedan od koautora izložbe, kaže da je ovo ipak„malo van konteksta njihove kuratorske politike”. Biće da je veliki uticaj na izbor teme imala direktorka Muzeja, Frančeska Ferguson, nekadašnja novinarka kojoj je ova tema veoma bliska.

Izložbu čine tri segmenta: arhitektura socijalističke Jugoslavije, divlja gradnja i recentna arhitektura zapadnog Balkana.

„Pokušali smo Vlada Kulić i ja”, objašnjava Maroje Mrduljaš, „da napravimo komparaciju između arhitekture socijalizma i arhitekture savremenog perioda. Rastužuje, ako govorimo o prostorima bivše Jugoslavije, da se vidi asimetrija između istoka i zapada u savremenom kontekstu. Očito je da se danas više gradi u Sloveniji i Hrvatskoj jer je ekonomska situacija bolja. A u socijalizmu je distribucija arhitektonskog kvaliteta bila znatno ravnomernija.”

Posle razornog Drugog svetskog rata, novo jugoslovensko društvo socijalizma krenulo je s optimizmom u budućnost, prihvatajući modernizam kao socijalno odgovoran arhitektonski stil. U nekadašnjoj Jugoslaviji, za samo nekoliko decenija, nastali su objekti koji i danas iznenađuju internacionalnu javnost kvalitetom i svežinom.

Na izložbi, posle dugog vremena, svetu su zajedno predstavljeni veliki arhitekti nekadašnje države: Nikola Dobrović, Edvard Ravnikar, Jože Plečnik, Bogdan Bogdanović, Ivan Antić, Ivanka Raspopović, Mihailo Janković, Drago Galić, Edo Mihevc, Zlatko Ugljen, Vladimir Turina, Vjenceslav Rihter Malo ko od novih generacija studenata i arhitekata, razdvojenih državnim granicama, zna za sve njih. A danas se, sa istorijskom distancom, vidi koliko je to bila dobra autorska arhitektura, tada sasvim u duhu aktuelnih svetskih tokova.

Kada se poslednje decenije prošlog veka u krvi urušavala Jugoslavija, ekonomskim kolaps bio je neminovan. S njim je nestao i sistem održavanja grada, a građani su bili prisiljeni da rešavaju svoje životne probleme kako znaju i umeju. „Turbo arhitektura” (sintagma Srđana Jovanovića Vajsa) počinje da buja u gradovima zapadnog Balkana, a njeni produkti veoma su slični u potpuno različitim sredinama. Od Zagreba do Prištine i od Beograda do Tirane. „U jednom trenutku smo počeli da verujemo da se to može kultivisati”, konstatuje Ivan Kucina, „i da to ne treba posmatrati kao gradnju niskog standarda, već ući u dijalog i naučiti nešto, a pomoći i sebi i drugima da razumemo koja vrsta energije tu postoji, kako se artikuliše i kako je unaprediti.”

Naizgled uzaludna diskusija o novokomponovanoj arhitekturi vrlo brzo prelazi u ozbiljnu raspravu o ustrojstvu današnjeg sveta. Za Maroja Mrduljaša ta arhitektura nije nekakav problem dok je ima u određenoj meri. Ni holivudske vile ne izgledaju mnogo bolje. Jednako su neukusne i kičaste kao i turbofolk arhitektura na području Balkana, i dok ostaje u razumnim merilima, to je još prihvatljivo, ali kad poprimi gradotvorne razmere i kad sudeluje u stvaranju fizionomije grada, postaje opasno.

U vreme socijalizma, arhitekta i urbanista bio je neprikosnoveni stručnjak za ono što radi, i bilo je jasno da on vlada situacijom. Danas onaj ko donosi pare – investitor – smatra da arhitekta više nije autoritet za pitanja prostora, već da je proizvođač projektne dokumentacije. Arhitekta se iz prostora kulture, i jedne specijalističke delatnosti, izmešta u specijalističku uslužnu delatnost. Opasno je što se o arhitekturi više ne „promišlja konceptualno. Arhitekti moraju naći način da deluju kao javni intelektualci i da zagovaraju javne vrednosti. Potrebna je nova kultura govora, što nije jednostavno, jer se mora naći adekvatna mera između ambicije i didaktičnosti. Zato su bitne izložbe i knjige, obrazovanje celokupnog društva. Arhitekti moraju zagovarati autonomnost, autentičnost, pa i kritičnost svoje pozicije”.

Jednom višeznačnom, a u postavci lakom i lepršavom izložbom, u uglednom švajcarskom muzeju, autori su pokazali da taj zapostavljeni i u mnogo čemu potcenjeni deo Evrope ne naseljavaju primitivna plemena koja su u permanentnom konfliktu i svakih nekoliko decenija ratuju do iscrpljenja, već da su problemi u održavanju i kontroli urbanih struktura skoro uvek posledica globalnih pomeranja u finansijskoj, ekonomskoj i političkoj sferi. Pokazani su dometi ovdašnje arhitekture, definisani problemi i pokušano je, da se na teorijskoj ravni, postave naznake mogućih rešenja.

Trebalo bi da ova izložba bude jedna od gostujućih na „Nedelji arhitekture 2009”. Možda bi postavka o turbulentnim promenama u arhitekturi i urbanim strukturama zapadnog Balkana mogla da podstakne diskusije o uticaju politike, ekonomije i masovnih medija na gradogradnju i arhitekturu, možda bi se mogla podići svest o potrebi da se grad i izgradnja tretiraju sa malo više poštovanja stručnih i kulturno-socioloških normi, na korist društva, a ne samo materijalno, ili politički privilegovanih pojedinaca. A bilo bi i zanimljivo još jednom na širokoj javnoj sceni zaključiti koliko smo u regionu slični jedni drugima, odgovaralo to nama ili ne.