Како се укључити у све већу породицу европских народа, а сачувати свој идентитет? Србија између истока и запада, али како, када и по коју цену? О овим питањима разговарамо са др Иваном Меденицом, позоришним критичарем и театрологом, шефом катедре за теорију и историју на београдском Факултету драмских уметности.

Уврежено је схватање да се за културу истока везује традиција, а за запад модерност. Колико је овај стереотип утицао на поимање српске културе?

Све модернизаторске, еманципаторске појаве су долазиле у нашу средину из западне Европе. Адресе где су одлазили наши сликари на школовање биле су Минхен, Беч, Париз. С друге стране, проблематична је претпоставка да се традиција везује за исток уколико мислимо на Русију или православни утицај. Недавно је објављена књига историчарке Дубравке Стојановић Калдрма и асфалт о европеизацији Београда с краја 19. и почетка 20. века где је ауторка дала занимљива истраживања базирана на статистичким подацима који се, на пример, односе на детаљан репертоар Народног позоришта или евиденцију позајмљених књига из Народне библиотеке. Дошло се до сазнања да је руски драмски репертоар био знатно иза француског, а да су књиге које су позајмљиване из Народне библиотеке најређе биле из руске књижевности, с изузетком Толстоја. Политички разлози су били пресудни у окретању ка Русији, а онда су се фалсификовали и други подаци из културне историје и зато има много манипулација и предрасуда у вези с нашим русофилством.

Да ли је и по чему је српски театар данас препознатљив у свету?

Српски театар је присутан у светском позоришту, али пре свега ако имамо на уму савремене драмске писце. Неспорно је то Биљана Србљановић чије се водеће место у европском и светском контексту овде често занемарује из политичких и провинцијалних разлога, али ту је и Јожеф Нађ који можда не припада српској културној традицији будући да његово стваралаштво потиче из сензибилитета типичног за Панонију и средњу Европу, али по географској припадности он је наш уметник. Међутим, за разлику од писаца, наши редитељи немају нарочиту међународну каријеру, са ретким изузецима. На такву ситуацију утицао је различит сплет околности – од самог система школовања до статуса који они имају у нашој средини, а који подразумева високе хонораре, као и моћ да сами креирају репертоар с обзиром на то да имамо генерално интелектуално некомпетентне позоришне управе. У једном тренутку они престају да раде на себи, немају потребу да улазе у уметничке ризике или експерименте и самим тим неће бити интересантни изван овог локалног нивоа. То, међутим, није случај са најмлађом генерацијом редитеља јер они су још увек некорумпирани, прате светско позориште, темељно промишљају театарску форму и не користе свој позив за статусно позиционирање.

Од када траје и у чему се огледа интелектуална некомпетентност позоришних управа о којој говорите?

То траје доста дуго. Не постоје озбиљни уметнички тимови у нашим позориштима. Увек се сетимо Атељеа 212 и златног периода када га је водила Мира Траиловић и када су око тог театра била окупљена имена као што су били Михиз, Киш, Борка Павићевић, Ћирилов. Била је то једна интелектуална клима, која је подразумевала промишљање о позоришту, дебате о представама. Сада се креирање репертоара бирократизовало, све зависи од тога за шта је неки редитељ заинтересован и шта ће наметнути управи. Питање репертоара код нас се своди на дилему да ли је комад страни или домаћи, да ли је класичан или савремен. Репертоарска политика је далеко сложенији посао, то је моћ контекстуализовања, способност да бирате одређене проблеме, да препознајете феномене важне за друштво у коме то позориште настаје. Не треба, опет, бити исувише критичан према позоришту јер је цело наше друштво тотално дезоријентисано. Ми немамо консензус ни по питању да ли или не у Европу, да ли процесуирати одговорне за масовне ратне злочине, ни по многим другим елементарним питањима.

У којој мери су овдашњи интелектуалци активни у артикулисању те друштвене дезоријентације?

Осећа се дефицит јавног залагања за вредносне моделе у друштву. Стиче се утисак да се овде интелектуалац не узима за озбиљно уколико није близак политичким структурама. Код нас се изгубио појам независног интелектуалца. То као да постаје предмет спрдње, уместо да интелектуалци буду, да употребим тај неправедно проскрибовани термин, авангарда друштва, што значи да нуде друштвене моделе који су у најширем смислу еманципаторски, хуманистички. Страшна је ситуација када у једном друштву интелектуалци нису у стању да одређене идеје артикулишу пре политичких структура. Ово је друштво у коме је моја професија, а то је критичко мишљење, угрожена. Наше друштво није довољно критичко, већ олако посеже за готовим симплификованим, бинарним поделама и решењима.

Који су могући примери светских театара који се баве контекстом, односно критиком друштва?

Руско позориште је по мени симптоматично негативан пример. Код њих не постоји проблематизовање савременог руског друштва, упркос томе што је оно огрезло у различитим врстама неморала. Руске колеге, међутим, са гађењем одбацују ту врсту политички ангажоване представе јер то погрешно повезују са соцреалистичком, пропагандном уметношћу. Позитиван пример је немачко позориште, са дугом традицијом политичког ангажмана – од Брехтових комада, Пискаторовог позоришта, експресионизма. Немачко друштво је освешћено јер су стално морали да се суочавају са својим наслеђем. Њима није било дозвољено да забораве ша је њихова држава чинила током Другог светског рата, за разлику од, на пример, аустријског друштва где није спроведена денацификација, тако да је оно подложније повампирењу прошлости, на шта нас је Томас Бернхард у својим драмама константно подсећао.

Ако кажете да су интелектуалци и цело друштво дезоријентисани, шта у том смислу препознајете код својих студената?

Студенти су изразито дезоријентисани. А како и не би били, када долазе са лошим образовањем, али и са проблематичним системом вредности. Мени је чудно што могу лакше да комуницирам са људима који имају 70 година него са онима који су само 10 година млађи од мене, што би било нормалније. Десио се велики цивилизацијски рез деведесетих, појавила се естрадизација, турбофолк не само као музички тренд него и као симбол општег заглупљивања и менталне проституције. Уз све то, млади људи нису имали прилику да путују, па су у немогућности да сагледају светске токове створили један одбрамбени став у стилу „то ме не интересује“.

Изразито је негативан и утицај медија, који су створили лажну слику о томе шта је јавност. Чини ми се да се код нас сви битни уметнички, културни, друштвени, научни, па и политички процеси дешавају, заправо, изван такве јавности. Да травестирам чувену тезу – постоји само оно што НИЈЕ на телевизији. Ријалити програми омогућују неким мученицима да постају јавне личности тако што ће подригивати и хркати пред камерама. Млади људи нису криви. Они су жртве. Наду ствара увек једна мања група студената која је унутрашњим инстинктом, интелигенцијом, породичним окружењем, коришћењем Интернета успевала да дође до информација, прошири перспективе и отме се утиску да је свет ово наше затворено острво.