Дигитални маоизам

Од нашег сталног дописника из Вашингтона

Процес одабира насловне стране у познатом недељнику „Тајм“ једна је од кључних операција у припреми сваког броја. Пажљиво се одмерава тема, главна порука и визуелни мотив. То је процес који често почиње недељама унапред: одређују се аутори главног текста и уметник који ће да направи графику или фотографију. У биографијама многих познатих уметника – да поменем овом приликом само „нашег“ Мирка Илића – насловне стране „Тајма“ имају истакнуто место.

Наравно, сем што доноси професионалну сатисфакцију, потпис на корицама ове публикације подразумева и сасвим пристојан хонорар. Или је бар тако донедавно било.

Кад је прошле године одлучено да у једном од бројева прича са насловне стране буде „нова скромност“ – повећана склоност ка штедњи због економске кризе – одабрана је фотографија са мотивом пластичне тегле пуне металних новчића: порука је била да и тако сачувани ситниш може да буде спас кад дођу црни дани.

Тек недавно је откривено да су на овај начин и уредници „Тајма“ практично применили оно о чему су писали. Уместо да су фотографију са мотивом штедње поручили од неког познатог фотографа, што им је иначе пракса, и са њим потписали уобичајени уговор о уобичајеном хонорару од неколико хиљада долара, обратили су се једној интернет агенцији која у својој бази има на милионе фотографија чак 70.000 аутора. Из тог обиља одабрали су поменуту и за њу платили великодушних – 30 долара.

Био је то преседан, како се ових дана констатује у многим блоговима и сајтовима „фрилансера“, слободних уметника из разних области, који се све чешће понавља. Писци, новинари, графички дизајнери, фотографи, суочени су са конкуренцијом која, захваљујући интернет комуникацијама и „онлајн“ базама радова, долази са свих страна планете, спремна да поруџбине испуњава по вишеструко нижим ценама.

Донедавно, ово је највише угрожавало слободне фотографе, оне без сталног послодавца, који су живели од појединачних поруџбина. Нове, дигиталне фотографске технологије, чињеница да је свет данас сликанији него икад, и постојање интернет „стокова“ („магацина“) са милионима фотографија које се плаћају центима – почело је да озбиљно угрожава егзистенцију већине.

Сада су на удару слободни новинари. Због кризе у новинској индустрији, само овде, у Америци, у последње две године је, због гашења листова или смањивања редакција, без посла остало више од 30.000 новинара, уредника и других.

Променило се, затим, и новинарство: са једне стране све је мање папирних новина, а све више виртуелних интернет публикација. Ово друго је при том утицало на природу првог: текстови су све краћи и тањи, више се инсистира на брзини него на квалитету, озбиљни истраживачки подухвати су све ређи, јер су скупи. Све више је „кориснички генерисаних садржаја“ (онога што пишу читаоци), а блогови у којима се мудрује „из главе“ замењују репортерска истраживања и мукотрпно проверавање чињеница.

„Пре рецесије, слободни писци су могли да зараде за пристојан живот, а најбољи и најискуснији међу њима да се, по сатници, мере са адвокатима... Данас су тржиште преплавили они који могу да састављају реченице, заједно са онима који мисле да то могу, што хонораре обара на смешан ниво“, констатује један од учесника у расправи која се већ неко време, без престанка, води на интернет форумима „фрилансера“.

Искусни професионалци се жале да су им приходи опали за више од 50 одсто, јер издавачи обарају цену ангажујући недовољно запослене ауторе. „У овој економији нико се не усуђује да одбије било какву понуду, и резултат је овај марш ка дну“, преписујем још једну жалопојку слободњака чије име у овом контексту није битно.

„Ја улазим у пету годину како сам слободни писац и једна од највидљивијих промена за то време је глобализација тржишта писања... Није лако такмичити се са неким ко нуди да текст испоручи за ситниш“, вајка се један блогер из Аустралије.

„Ројтерс“ већ неколико година „аутсорсује“ – посао писања рутинских берзанских и пословних вести – обавља „измештено“, у Индији, где је то јефтиније него у било којој њиховој редакцији на Западу. Амерички архитектонски бирои техничку разраду идејних пројеката обављају јефтино и брзо, комуницирајући преко Интернета – у Кини.

Због тога, у чланку који је о овој теми прошле недеље објављен у „Лос Анђелес тајмсу“, Џерон Ланије, познати програмер и некадашњих заговорник интернет културе која доноси „слободу за све“, нову ситуацију описује као „дигитални маоизам“ и „кибернетски тотализам“. „Доминантни тренд је да свако треба да џабе стави на располагање оно што зна, а да од тога заради касније, кад се довољно прослави. То заиста није од помоћи фотографу или графичком дизајнеру који треба да преживи данас“.