Пажњу ми је привукло реаговање Леонида Жувића на одличан чланак Милана Мишића, објављен недељу дана раније. Најпре ме је зачудио навод да је у САД „дигитална телевизија вероватно заживела“ упркос томе што сви предајници велике снаге још од 11. јуна 2009. емитују дигиталну телевизију, а у Европи се дигитално емитује 730 ТВ канала. Код нас дигитално емитовање не „куца на врата“, већ је једном ногом ступило у нашу кућу: РТС већ емитује дигитални сигнал, кабловски оператери поодавно нуде дигиталне програме, а наша стратегија предвиђа укидање аналогног сервиса 2013. године.

Још више ме изненађују тезе Л. Жувића о начину на који гледалац перципира „дигиталне слике“. Истичући да „дигитални медиј успоставља интеракцију са процесом свести“ и да је „чулни доживљај филма израђеног у целости дигиталном техником потпуно другојачији од гледања филма на целулоидној траци“,он пренебрегава битну чињеницу да гледалац не гледа ни целулоидни филм нити „дигитални медиј“, већ гледа светло пројектовано на екран. Не би требало извлачити далекосежне закључке на основу претпоставки и занемаривања основа физиологије људских чула и филмске и електронске технологије. Код филмске пројекције светло пролази кроз целулоидни филм и тако „обојено“ пројектује се на биоскопско платно. Код видео пројекције дигитални сигнал не може непосредно да побуђује електрооптички претварач, те се најпре конвертује у аналогни који се преко електрооптичког претварача претвара у светлост која се пројектује на екран. Л. Живић погрешно претпоставља да „екран вероватно није класичан“, јер се и за филм и за видео пројекцију користи исто платно које треба да обезбеди што бољу рефлективност пројектованог светла. Коначно, све покретне слике (аналогна и дигитална телевизија, целулоидни и дигитални филм) користе „несавршености људског ока“ , односно ефекат перзистенције људског вида и дочаравају покрет пројектовањем 48, 50 или 60 слика/полуслика у секунди. Аналогни и дигитални видео системи не преносе једновремено, већ секвенцијално све информације светлосне слике – један по један елемент слике, што људско око не перципира као низ одвојених информација већ их интегрише у јединствени чулни доживљај.

Истовремено, нема спора да ће комплетно дигитални поступак променити парадигму покретних слика. Знамо да алатка утиче на изглед и садржај дела које се њоме ствара, па ће и дигиталне алатке сигурно довести до промена у изгледу и изразу седме уметности. Међутим, уметност, а још мање лака забава, нису никада успеле да промене свет. „Политика, култура, економија, друштво, наука, уметност“ неће се променити због неке мистичне везе између наших чула и низа јединица и нула које она, уосталом, и не могу да перципирају, већ због укупног утицаја конвергенције дигиталних информатичких, аудио-визуелних и комуникационих технологија на наше окружење и начин на који се бавимо свим тим активностима.

А „Аватар“ само потврђује чињеницу да су преломне тачке у историји кинематографије биле обележене делима мале вредности. Звук се појавио у сладуњавој музичкој мелодрами „Певач џеза“, прелаз на формат широког платна обележен је безначајном „Туником“, а прелаз на дигиталну технологију управо обележава танушна СФ прича „Аватар“.

Аутор је професор Академије уметности у Београду