Пре свега неколико дана у Београду је затворен овогодишњи, јубиларни,Октобарски салон, најзначајнија међународна изложба савремене уметности код нас. Како је завршена? С обзиром на то да је јубиларна, педесета,изложба је изведена у другачијем концепту. Уметничка директорка се определила за домаће уметнике са интернационалном каријером и интернационалце који Београд осећају као креативну средину.

Организован је за свега два месеца, уз невероватан напор и ризик да јубиларна изложба не буде одржана. Разлог – бројни проблеми који су изван културе и уметности. Резултат – приближно 30.000 посетилаца током месец ипо дана колико је трајао. Међутим, пред сам крај салона један значајан уметник упутио је низ оптужби на рачун манифестације и уметничке директорке. Потпуно је легитимно да се међусобно суочавамо, јер Београд је велики град и има места за све и за свакога. На крају, слобода говора је тековина демократских друштава. У уметничком смислу, сцена је отворена и за ликовно и за визуелно, традиционално и концептуално, национално и интернационално. Без критике уметност је јалова јер се не подстиче ни корективним ни мотивационим факторима. Уметничка дела и сами концепти морају бити предмет расправе, јер и уметност, као таква, релативизује све појмове. Међутим, оно чега посебно морамо бити свесни јестетолеранција и искреност. Мислим да се у оптужбама често прекорачује праг толеранције, дијалог преводи у лични сукоб,а искреност замењује лицемерјем. Уколико актер носи одговорну функцију у некој установи или манифестацији онда је, сматрам, узорније и преузети одговорност и конструктиван став него пост фестум негирати како концепт и резултат, тако и сопствену улогу, што смоимали прилике да пратимо претходних недеља на овим страницама.

Октобарски салон је стална манифестација у области културе од значаја за град Београд, међународна такмичарска манифестација визуелних уметности. На Октобарском салону представљају се репрезентативна дела из сфере актуелног стваралаштва у области визуелних уметности, према избору уметничког директора. На Октобарском салону се представљају дела домаћих и страних аутора.

Ова и сличне манифестације морају бити предмет критичкихрасправа (Програм „Пажња! Критика“), које су и организоване у неколико наврата у оквиру овогодишњег салона, додуше у мањем обиму у коме је активно учествовала професионална елита. Наши уметници добро знају какве се расправе воде током бијенала у Паризу,Москви, Сиднеју, Истанбулу, Сао Паулу, Гвангђу, Јоханесбургу и после њих... Истанбул је у последњих двадесет година постао један од светски престижних центара када је реч о савременој уметности. Поникао је на месту где се у почетку бављење овом врстом уметности и њеном презентацијом сматрало за јерес. Зато данас Истанбул посети преко 30.000 страних туриста у време трајања бијенала,од чега приближно 400 акредитованих новинара, историчара уметности, кустоса, галериста... Москва је на притисак културне јавности започела са организацијом своје смотре. Изложбе у Венецији, Паризу, Сао Паулу, Јоханесбургу константно провоцирају на дијалог. У уметничком смислу увек има супротстављених ставова,али ти градови су живи, пуни вибрација од којих се остварују секундарни и терцијарни ефекти по град и регију.

У последњих петнаест година сви градови који су се изборили да организују једногодишњи пројекат „Европска престоница културе“ снажно су подржавали овакве манифестације (програмски, финансијски и инфраструктурно) у намери да је приближе што широј популацији и са крајњим циљем остваривања свих позитивних ефеката попут: подизања интернационалног профила града и регије, развојабољих односа између градова и регија, подстицањакреативности, иноваторства, локалне уметничке сцене, ширењакултурних активности и тржишта културних добара, инфраструктуре, привлачењашто већег броја посетилаца, туриста, као и осећањапоноса и самопоуздања.

Дакле, из толерантне дебате, поуке извлаче сви,а конструктивна расправа даје резултат. Пробајмо да се ослободимо говора увреда који успорава заједничке напоре да од наше средине створимо културну метрополу –а не провинцију.

Аутор је заменик секретара за културу града Београда и председник Управног одбора Октобарског салона