Изразито духовит, изразито пријатан, у позитивном смислу речи циничан и аутоироничан – oвим речима Лино Вељак, хрватски филозоф, описује Зорана Ђинђића с којим је 1974. године, заједно са још четворицом студената, био осуђен на затворску казну због „неприjaтељске делатности”. Казна није извршена захваљујући снажној међународној солидарности. Касније је докторирао је радом о А. Грамшију у Загребу, усавршавао се у Франкфурту, од 2005. године води докторске студије филозофије на Филозофском факултету у Загребу, а од 2009. је председник Хрватског филозофског друштва. Објавио је десетак књига од којих је најновија „Прилози критици лажних алтернатива“ објављена у Београду.

Лино Вељак иначе живи у Београду после 5. октобра 2000. (разлог томе је његово „брачно стање“, како сам каже).

Још од младости сте сарађивали са Зораном Ђинђићем. Како данас, осам година после његовог убиства, оцењујете његово дело?

Зоран је био један од најинтелигентнијих и највећих представника своје генерације и у једном периоду, када се притисак режима на универзитет и на остатке студентског покрета интензивирао, он је био онај који је преузео на своја леђа покрет отпора у Београду и који је одржавао интензивне контакте с нама у другим центрима тадашње заједничке државе који смо били на истом послу. Касније се он, после једног периода који је посветио филозофији, определио за оживотворење Марксове једанаесте тезе о Фојербаху, независно од тога што он није био марксиста. Он је био либертер, нека врста анархисте, касније се теоријски приклонио концепцијама либералне демократије, али је посветио свој живот томе да реализује једанаесту тезу, да промени свет у једној тотално разореној и недовршеној земљи као што је Србија, што је питање да ли је то уопште било могуће. При томе је, изгледа, прекорачио границу могућега и због тога је његово дело остало и само недовршено.

Пошто већ десет година живите између Београда и Загреба, можете ли да направите паралелу између Хрватске и Србије у овом тренутку?

Може се поједностављено рећи да Хрватска предњачи над Србијом за годину, две или три. То се на видљивом плану очитује у ступњу преговора са Европском унијом. Хрватска је тамо где ће Србија доћи за пар година, не само на законодавном плану, него и на плану економије, приватизације, реструктурирања, корупције, стандардизације. Велика је сличност у базичној структури и у општем току тих процеса. Наравно, има и разлика. У Хрватској сматрају да је Хрватска победница у рату који се назива „домовинским ратом”, у Србији је очигледно да су сви ратови изгубљени и Србија је донедавно имала или можда још увек има проблем Косова. Хрватска је ту врсту својих проблема дефинитивно решила. Хрватска има развијен туризам, а Србија свој брдско-планински туризам још није развила до оних могућности које јој стоје на располагању.

Како бисте на једноставним примерима објаснили шта су то лажне алтернативе и чему оне служе?

Пример једне недавно актуелне лажне алтернативе на политичком и светском глобалном плану јесте: или сте за Садама Хусеина или сте за Џорџа Буша. Нема трећега. Или на нашем локалном плану у блиској прошлости: или сте за Милошевића или сте за Туђмана и нема трећег, а ако и постоји неко трећи онда је то нешто слично Милошевићу или Туђману. Проблем је у томе што те лажне алтернативе онемогућавају људима да виде о чему се заправо ради. Јер у првом случају реч је о нафти и светском профиту, а у овом другом радило се о прерасподели националног богатства, да не кажем о пљачки која је извршена у име наводно или заиста угрожених националних интереса, а која је завршила тиме да су се добитници рата трансформисали у угледне премда понекад још увек контроверзне бизнисмене. Из тога следи нова лажна алтернатива: или сте за слободу бизниса и легализацију проблематично стеченог богатства или се изволите вратити у окриље онога што је пропало. Или сте за слободно и ничим ограничено тржиште или се изволите вратити у онај реалсоцијализам, у диктатуру комунистичке партије и у апсолутну контролу државе над свим димензијама не само привреде него и живота.

Ко треба да објасни људима да им се нуде лажне алтернативе? Филозофи?

Између осталих, и филозофи. Чак и сви они који су у стању да виде о чему је реч и који би морали имати и снаге и времена да те своје увиде елаборирају и приближе што ширем кругу људи. Наравно, улога медија је изузетно важна, али битно ограничење јесте актуелна позиција медија у тржишној утакмици у којој ће, уколико се замерите неком од центара моћи, пресахнути рекламе и завршићете врло брзо као покојни „Ферал трибјун” у Сплиту у Хрватској који се због недостатка реклама угасио, без обзира на то што је имао веома велике заслуге за детуђманизацију Хрватске и за очување минимума критичког мишљења у тој држави.

Говорили сте ових дана у НБС о идеологији. Дакле, шта је данас остало од идеологије?

Остало је то да су све идеологије мртве и да смо их се ослободили и као човечанство и као особе. Међутим, тако је само на површини. Истина је да су у нашим животима и у глобалном човечанству присутније него икада. Оне делују прикривено и приказују се, па чак најчешће и разумеју, као објективне, вредносно неутралне научне концепције, засноване на емпиријским подацима и на универзално важећим вредностима и идеалима. А, заправо, идеологије раде свој посао, а то је искривљено приказивање и обмањивање, прикривање истинитог стања ствари и посебно прикривање интереса којима неки процеси служе, а који се проглашавају неумитнима, оправданима, нужнима.

Какав је смисао филозофије у данашњоj епохи? Јесте ли и Ви присталица теорије да филозофију треба користити у терапеутске сврхе?

То јесте једна од могућности изласка филозофије на тржиште. С друге стране, отворен је велики простор за њено профанисање и за губитак границе између филозофије и шарлатанства. Додуше, то исто се дешава и у етаблираној академској филозофији и понекад је заиста тешко повући границу између онога што је поштени интелектуални рад и онога што је плаћен суптилно пропагандистички посао. Један од резултата покушаја сналажења не толико филозофије колико филозофа јесте терапија која обнавља једну од њених древних функција. То је филозофија као утеха, као пут проналажења неког смисла, посебно за оне који нису религиозни. 

Ви говорите о филозофији као једној врсти интелектуалног бенседина.

Да. А зашто? Зато јер ће се понудити јевтина једноставна утеха а неће се ићи на истраживање проблема у корену: због чега су људи данас толико незадовољни властитим животом? Неће се ићи до таквих питања као што су „радим да бих живео, а живим да бих радио”. Бојим се да ће велика већина тих филозофа давати јевтиније умирујуће утехе и да ће резултат тога бити разноразни интелектуални, да не кажем филозофски бенседини. Наравно, и бенседин је бољи од очаја, тако да имам подељено мишљење.

----------------------------------------------------

Био инжењерингом против агресије и - филозофије

Ако је људско биће и човечанство на путу застаревања, тада је филозофија на путу одумирања. Ако имамо у виду развој биотехнологије, посебно генетике, једну интеракцију између психологије, психонеурологије, неуронауке и биотехнологије, онда не би до краја требало искључити њену катастрофистичку могућност. На томе се у лабораторијама у свету већ ради, да се одређеним генетским инжењерингом за почетак елиминише могућност јављања неконтролисане агресије међу будућим људима. Међутим, имајући у виду ко би, на основу данашњих односа моћи, могао контролисати примену тих нових технологија, није нереално очекивати такво програмирање људских бића које ће искључити способност постављања питања попут смисла живота и сличних. А тамо где више нема потребе постављати питања о смислу, нема више ни потребе ни простора за филозофију. Тај деструктивни критички набој филозофије у будућем обезлуђеном свету неће имати свој простор. Они којима се допада идеја финог програмирања будућег бесконфликтног света сасвим сигурно неће оставити места за филозофију и у таквом свету она би нужно одумрла.