На 37. Инфанту (Интернационални фестивал алтернативног и новог театра), одржаном у Новом Саду, од 25. јуна до 2. јула, имали смо прилике да пратимо изузетно богат, жанровски шаролики  програм. У такмичарској селекцији приказано је шеснаест представа које су, иако доста неуједначених естетских домета, исплеле густу мрежу различитих токова експерименталног театра. Ако поједине представе у целини и нису дале битније уметничке резултате, свака од њих има значај у неком од сегмената театарског језика, у погледу његовог развијања, пласирања аутентичних идеја, форме или стила, ширења граница разумевања театра.

Прво смо видели представу Тамо нема ничега – или Да ли снови спавају у току дана, групе „Симптоми” из Мађарске, којој се могу замерити извесни драматуршки недостаци, али она, ипак, оставља врло позитиван утисак, због посебне употребе интерактивне, real-time технологије (режија и кореографија Река Сабо). Дигитална сценографија је ту партнер извођачима, не гута их, не преплављује сцену својом супериорношћу. Напротив, плесачи и њихови виртуелни партнери луцидно и духовито коегзистирају, стварајући атрактиван хибрид технолошке и живе игре која истражује однос између снова и реалности. Исте вечери смо гледали представу Занемети, у извођењу „Перформанс лабораторије Софије”, из Бугарске, инспирисану Бергмановим филмом Персона. Остварена у комплетно женској подели, представа проблематизује тишину, као ишчезавајућу појаву у данашњем друштву, непрестано бомбардованом информацијама, где тишина постаје ексцес, али и специфичан облик нелагоде, извор стрепње, због навике на примање гомиле утисака. Монодраму На морској обали приказало је шпанско позориште „Два месеца”, у тумачењу глумице Маријане Гонзалес Робертс, а у режији наше Дијане Милошевић (Дах театар). То је аутобиографска, документаристичка приповест која, у ширем смислу, говори о положају жене, њеној одлучности и храбрости да спроведе крупне промене у животу. У редитељском погледу, велики значај је дат детаљима, укључени су реквизити који за протагонисткињу имају емотивну вредност, што наглашава поетску, документаристичку снагу представе. Италијанска група „Кантијери театрали Кореја“ играла је Страдање Тројанки, необичан спој мотива из Еурипидових Тројанки и мотив Христовог страдања, који универзализује проблем патње и апсурда ратова. Представа је посебно занимљива у стилском погледу, јер је произведен помало бизаран спој трагике и гротеске, захваљујући коренитом укључивању топле, сензуалне медитеранске музике, која се уживо изводи. Независно мађарско позориште „Маладипе” играло је Кору од љуске, невербалну, интерактивну представу, базирану на импровизацијама које наводе на експерименталност извођача (режија Золтан Балаж). Петочлани ансамбл је изразито прецизно, а ипак сасвим спонтано, показао неизмерну дисциплину, тачност и маштовитост игре, у славу чисте радости живота.

Домаћи плесни театар

Када је реч о домаћим учесницима, у пуном фокусу програма био је савремени плес, односно, може се препознати намера селекторке Јадранке Анђелић да подржи нашу плесну сцену, да је учини видљивијом. ОвогодишњиИнфант је тако дао значајан пресек нашег плесног театра који је у процесу све чвршће институционализације, за шта је, у доброј мери, заслужно успостављање „Станице”, сервиса за савремени плес, Београдског плесног центра у „УК Вук Караџић”, нове репертоарске политике Битеф театра. Ана Дубљевић је прво играла соло представу Онокоја тематизује тело. Путем слушалица, публика прати снажан поетски текст о моћима и немоћнима тела (текст и драматургија Милица Ивић), чија значења, покретима тела, синхроно, артикулише плесачица. Затим је представљен Ресет (копродукција групе „Хајде да...” и „УК Вук Караџић”), резултат сарадње особа са инвалидитетом и професионалних плесача. Представа се бави буђењем, ревитализацијом тела, а остварена је изузетно поетично, са нежном и искреном емотивношћу игре свих учесника. Далија Аћин је наступила као аутор, кореограф и извођач представе Ко би хтео маму као моју?, помало претенциозно и слабо уметнички оправдано, мултимедијално, документаристичко остварење које покушава да проблематизује однос између мајке и ћерке, односно да анализира последице специфичности живота уметника.

У основи представе Hot lollipop Љиљане Тасић и Душана Броћића је, такође недовољно јасно спроведена, намера да се проблематизује поп култура. Симулирајући да је у неком клубу, уз заслепљујући стробоскоп и заглушујуће бучну dark electro музику, Броћић је, својим наступом, подсетио на Јана Кертиса („Joy Division”). Копиран је имиџ андерграунд икона – њихова неприлагођеност, бунт, очај и депресивност, али без концепта који има неког смисла. Милош Софреновић је извео Соло за три визије, невербална, физичка тумачења текстова Хандкеа, Бекета и Вирџиније Вулф. Софреновић је у појединим моментима, нарочито у другом делу, инспирисаном Бекетом, успео да суптилно, а  симболички јако, изрази болове и немоћи човека, патњу рађања, исцрпљујућу схизофренију мисли, неискорењиве страхове, дубоко отуђење, усамљеност. Међу домаћим учесницима, најснажнији утисак је оставила представа Пустиња 2010 Истер театра (Битеф театар), због уверљиво сензуалне, минималистичке игре три плесачице (Анђелија Тодоровић, Даница Араповић, Јелена Јовић). Ефектно, понекада и веома духовито, изражен је веома тужан, обеспокојавајући положај човека у добу постхуманости, времену превеликог утицаја нових медија који механизују, аутоматизују и обезличавају људско биће, остављајући га у пустињи смисла, ништавилу технологије.

Амбијентални театар

На 37. Инфанту је изведено и четири амбијенталне представе које су, у естетском смислу, биле најслабије, али су имале важну функцију анимације публике. Подстицајно је било посматрати реакције случајних пролазника који су постали учесници театарског чина. У погледу анимације, претварања градских простора у театар, сигурно је најатрактивније било Васкрсење краљице Хонцивалдине трупе „Арма” из Израела, које је почело на Тргу слободе; процесија се наставила новосадским улицама, све до Дунавског парка, где је изведен централни део представе. Публика, као да је учесник у неком ритуалу, благо ошамућена различитим звуцима, мирисима, ватром и димом, седела је на земљи и пратила радњу – симболичку потрагу високог свештеника народа Хонцивалд, за давно сахрањеном краљицом. Мање убедљива, невештија и конвенционалнија, била је представа Finis terrae чешког позоришта „Континуо“, тематски усмерена на односе између мушкараца и жена, реалности и снова итд. Због претенциозности која је дубински карактерише, међу амбијенталним представама, најмање вредна је била „Лоуп Гароу”, монодрама са псеудоеколошким конотацијама, изведена у шуми (копродукција „Арт спот“ и „Мондо Бизаро“ из Њу Орлеанса). „Prodigal theatre“ из Велике Британије на Позоришном тргу су извели петнаестоминутне Микрокореографије и Квартет, засноване на техници паркура, елементима брејкденса и капоере. Њихов рад настоји да прикаже освајање града, однос човека према градским просторима, атрактиван је због физичке виртуозности извођача, али је врло дискутабилан у позоришном смислу (отворило се питање: да ли је то, уопште, позориште?). Но, та врста забуне се може посматрати са позитивне стране, јер је инспирисала дискусије о границама театра. Шекспирова мисао да је цео свет позорница није само поетска метафора, већ је, како нам је показао овај Инфант, понекад, реалност.