БАШТИНА
Рођен пре времена, са седам месеци, Стеван није показивао знаке живота и тек приликом купања повратио се у живот. Првих годину дана никако није отварао очи и сви су стрепели да ће остати слеп. Прогледао је тек око првог рођендана. Чудесно рођење и још чудеснији дани најранијег одрастања мора да су за породицу и околину представљали необично знамење. Ако је то био знак да је управо Стеван предодређен да настави креативну нит породичне традиције, онда је време показало да је био истинит…

Стеван Алексић (Арад, 1876. – Модош, 1923) потекао је из сликарске породице у којој су се и деда Никола и отац Душан бавили сликарством. Основну и грађанску школу завршио у Араду, прве сликарске поуке добија од оца, а 1895. одлази у Минхен где сликарство најпре учи приватно, а потом на Академији (у класи  Николаса Гизиса, Грка). Због очеве смрти прекида студије (1900) и настањује се у Модошу (данашњи Јаша Томић), где је сазидао кућу са атељеом и оженио се модошком учитељицом Стефанијом Лукић.

Животу и стваралаштву Стевана Алексића, чији опус чини око 230 штафелајних слика, преко 20 црквених објеката са око 100 икона и великим бројем зидних композиција, као и шездесетак цртежа и скица, историчарка уметности Јасна Јованов посветила је докторску дисертацију (одбрањена 2004. на Универзитету у Новом Саду) која је недавно објављена у издању Матице српске и Спомен збирке Павле Бељански.

Од почетка каријере Стеван Алексић бавио се осликавањем цркава и сликањем монументалних религиозних и историјских композиција. Зидне слике и иконостасе остварио је између осталих, у Успенској цркви у Чакову, новосадској Саборној цркви, у манастиру Бешеново, Преображенској цркви у Панчеву, Саборној цркви у Сремским Карловцима, за чији је фасаду сликао „Распеће”. Ову слику карловачки прота, свештеник Јован Јеремић, оценио је као копију рађену „по обичају у западној цркви”, упркос бројним похвалама савременика који су у слици препознали животност призора и бравурозност у реализацији.

Минхенско школовање представља незаобилазну чињеницу у разумевању и новијем тумачењу стваралаштва Стевана Алексића, мада се, за разлику од многобројних минхенских ђака који су на студије углавном долазили из Београда и учествовали у ликовном животу српске престонице, није уклапао у београдско сликарство са почетка 20. века. Дело „Весели Банаћани”, по коме се данас Алексић највише препознаје, дочекано је на нож критике на Четвртој југословенској уметничкој изложби (1912). Моша Пијаде је тада изјавио да у „српској Лади излаже још и неки Алексић из Модоша, који је дао једне до зла бога лоше Банаћане”.

Неславни београдски наступ утицао је на то да се Стеван Алексић више никада није одважио да излаже у Београду, а престоница му у наредној половини века није поклањала готово никакву пажњу. Београдски неуспех, међутим, није угрозио повољан пријем који је Алексић имао у Војводини, о чему сведоче позитивне оцене подстакнуте излагањем слике „Спаљивање моштију Светог Саве”.

И после неуспеха „Веселих Банаћана”, Алексић наставља да варира теме кафанске атмосфере. Весели Банаћани доживели су више реплика, а у последњој из 1922. Алексић у слику смешта и свој аутопортрет и постаје учесник забаве, али и сведок и воајер. Сцене из крчме, повратак веселог кафанског друштва блатњавим улицама били су популарна тема у Алексићево време, али, како су утврдили историчари, док је Урош Предић овим темама давао морализаторску ноту, Алексић није имао такве намере.

Јасна Јованов каже да Алексић спада у оне сликаре који су често, у процесу самоиспитивања приказивали животна расположења на сопственом лицу.

Упоредо са радом у црквама током прве деценије 20. века, Алексић ради портрете, наручене, репрезентативне или интимне. Један од антологијских јесте портрет деце пуковника Конца.

Животом и радом Стеван Алексић био је везан за погранично подручје Аустроугарске монархије, без много контаката са Београдом. Често је проглашаван за епигона, маргиналца и уметника анахроног израза. Некадашњи ученик и дугогодишњи Алексићев сарадник Васа Поморишац изнео је једном приликом строге оцене на рачун сликаревог живота у сеоској средини: „Живећи у паланци, која је имала све ситничарске вредности оваквих средина, његов се дух није могао развити до оне завидне висине коју му је пророковао његов професор Гизис. Он је био далеко изван тог великог покрета пречишћавања и лагано умирао у паланачкој чамотињи, са једном болном нотом у души јер није остварио себе…”

Др Јасна Јованов упустила се у поновно преиспитивање вишезначних вредности Алексићевог стваралаштва на основу поделе на историјско, религијско и жанр сликарство, са посебним нагласком на елементима симболистичке поетике у портретима и аутопортретима, као и на фазу радикалног симболизма.

„Тек посматран са аспекта поетике сликарства Минхенске школе и у контексту средњовековног сликарства, у односу на уметничка кретања у регији у којој је живео и стварао, као и историјских околности које су његово стварање пратиле, Алексићев опус је могуће сагледати у друкчијем, позитивнијем светлу”, каже Јасна Јованов и наглашава да се најзначајнији сегмент сликаревог опуса својом симболистичком оријентацијом уклапа у актуелне токове европске уметности.