„Политика“ ексклузивно објављује узбудљиву песму о сусрету са Београдом Сесара Антонија Молине, једног од водећих савремених шпанских писаца. Песма је настала као одјек боравка Сесара Антонија Молине у Београду крајем октобра прошле године на представљању српског издања његовог романа Фуга о љубави („Архипелаг“, 2009). Захваљујући посредовању „Архипелага“, српског издавача дела Сесара Антонија Молине, ово је прво објављивање ове београдске песме уопште. 

----------------------------------------------------------------

Машина ме не идентификује.

Стјуардеса ми не верује.

Полиција је сумњичава због капи за моје уво што крвари.

Минхен је далеко, Београд још даље.

Сањам снове будаласте

док клизимо степом од облака.

Лакоћа распршених мисли.

А кошава нас шиба, шиба по нама,

не бисмо ли брже стигли тамо где се пуним једрима

плови Дунавом, и Савом.

Када ћемо моћи да будемо срећни?

Да једемо трешње и јабуке зреле.

Руке грејемо фишецима печеног кестења,

газимо снегом прекривеним пољем и љуска кестена

опире се кошави која нас шиба, шиба по нама,

поигравајући се белим хаљинама невеста на зимском сунцу.

Оне ми машу из успорених меандара.

Питома река, и њена вода налик на корице за нож од седефа.

Бели чаршави који се њишу,

рубље чисто, тек опрано,

подсећа на некакву младост којом се старост заодева.

Колико умируће поезије у безвредним разговорима!

Ућути сада, срце, и теже си боли преболело!

Усуди се, буди смело, нема истине кад проговори наше ја!

Добра песма је мрачна, тиха попут змије.

Када ћемо моћи да будемо срећни?

Аеродром Никола Тесла, мајке предају кофере

пуне успомена за своје кћери.

Соба 407. Хотел Москва. Улица Балканска број 1.

У некадашњој мочвари,

сред пусте равнице,

Турци су долап саградили, Теразије га назвали. Сада је ту прекрасна фонтана

у спомен на кнеза Милоша, наспрам киоска

и аутобуске станице.

Дунав, Сава. Између обала Ратно острво,

острво војевања Османлија и Аустроугара.

Када ћемо моћи да будемо срећни?

По гробовима расте цвеће, али то гробнице јесу.

Гробнице на једној обали, и на другој, и ми који смо увек између њих.

Под једрима мојих стихова сви плове

дугим рекама, и њиховим ушћима све до делти.

А ја, где ли то пливам?

У Сави. У Дунаву. У Дрини.

На дну узбурканог мора, на дну узбуркане душе,

песници немају лице, глас је њихово једино лице.

Нежност трна у кљуну љубоморне голубице.

Човек од духа воли бујице.

Човек од срца радује се висинама.

Коме од њих двојице припадам?

Зашто увек морамо бирати?

Коцка леда у чаши вина.

Коцка леда испод јастука.

Када ћемо моћи да будемо срећни?

Улице мењају називе брже

него генерације.

Булевар краља Александра био је Царски друм,

пут за Константинопољ, за Истанбул,

потом Улица златних топова,

Маркова улица,

Улица фишеклија,

Улица краља Александра Обреновића,

Булевар слободе, Булевар револуције,

Булевар краља Александра, на крају, за сада.

Свима њима сам ходио. Све су биле поплочане гробовима

Османлија, православаца, Јевреја, католика.

Све су то били наши гробови.

Када ћемо моћи да будемо срећни?

У Михајловој улици испијам чоколаду у "Руском цару".

У Земуну ручамо у "Реци", на обали Дунава.

Музичари свирају танго као да смо на обали Ла Плате.

У три поподне већ је мрак

иако је дан тек започео.

Између Дунава и обала Саве

Сахат кула бди,

кула Небојша стражари напетих нерава.

Улазим у цркву Арханђела Гаврила, у Хумској,

улазим у цркву Арханђела Михајла, у Марковићевој,

фреске су огуљене, па ширим руке

и придржавам крила да не падну.

Филозофија почиње када се филозоф замисли о себи.

Песма почиње кад аутор то ни не зна.

Све је стваралачка супстанца.

На Кући сунчаног сата, у Улици Дубровачкој,

бројеви су скинути.

У Ичковој палати, на углу Бежанијске и Светосавске,

налази се салон лепоте.

Зар лепота није облик светлости?

Али девојка која прилази вратима гаси светло

и качи натпис "затворено".

Нема срећних љубави, нити среће без љубави.

А љубав те девојке, исцртавајући пут жеље, скончава

у младићу који је чека пушећи на плочнику Светосавске.

Да ли то значи живети живот?

За нас ту више нема простора.

Не поседујемо оно што нисмо.

Оно о чему нисам писао нисам ни видео.

Хотел Москва соба 407. Размичем завесе.

Врт у првом плану, затим други, све до Дунава, до Саве.

Склад целине прожима се са хармонијом духа.

Важно је неговати је у тишини.

Музика, као и поезија, уметност је без значења.

Ноте бришу сваки умор са лица земље.

Ох, странци! Ко сте, заправо, ви?

Зашто не разумем ваше језике?

Када ћемо моћи да будемо срећни?

Кошава нас шиба, шиба по нама.

Сваки усправан човек само је налет ветра.

Преокрећу се наглавачке фонтане,

реке уназад превише дуго теку.

И Сава, и Дунав, и Дрина.

Све су реке пресушиле! А тада ћемо сести на обалу

и плакати сећајући се давнашњег речног блага.

Превод са шпанског Биљана Исаиловић