Ми верујемо у одрживи свет, у свет где се ништа не ради само зато што се тако увек радило, занимљив свет, у коме, свако јутро кад се пробудимо, мислимо о томе како бисмо могли да померимо неке ствари, урадимо их много боље него што их иначе радимо...
Овако, отприлике, гласи мото једног од успешних светских произвођача намештаја. Утисци са недавно одржане међународне прес конференције највећег међународног сајма намештаја у Милану, које Вам преносимо у овим редовима, говоре да ће сличне философије поставити демаркационе линије између „победника” и „губитника” на глобалном тржишту и отворити нову трку између дизајнера, архитеката, компанија, па и читавих држава. Није реч о помодном тренду који ће обојити странице дизајнерских часописа само ове сезоне, већ о суштинском заокрету у размишљању, креирању и производњи.

Пасивне куће

Шта је заправо одрживи дизајн? Промишљен спој дизајна и архитектуре са конструктивним, машинским и електричним инжењерством који, поред функционалности и естетике, има за циљ минимизирање енергетске потрошње и очување људског здравља кроз одговоран однос према животној средини. То значи чување и примену обновљивих извора енергије, енергетске ефикасности и здравих инсталационих система. Одрживи пројекти не морају да коштају много, чак ни када се чини да су компликованији од уобичајене праксе. Одрживе грађевине и намештај од рециклираних и еколошких материјала немају препознатљив стил, већ деле заједничку холистичку философију интегрисаног дизајна у коме се свака компонента посматра као део веће целине.

 „Пасивне куће” су очигледан пример одрживог дизајна: захваљујући доброј изолацији и ефикасности грађевинске технике, потребе за топлотном енергијом не прелазе 15 кWh/м², тако да је могуће потпуно се одрећи посебног система грејања. Важна је и исправна оријентација у односу на стране света. Пасивне куће имају велике прозорске површине окренуте ка југу, како би пасивни соларни добици били оптимални и прозори тако доприносили топлотној стабилности куће.

Од револуционарних шездесетих биле су потребне деценије да се схвати да пластика није решење свих проблема. Са двадесет првим веком почела је потрага за композитним материјалима од обновљивих органских сировина које би могле заменити пластику и њена штетна дејства по природну средину. Тако је произведен материјал DuraPulp, биоразградива замена за пластику на бази нафте која има добре особине папира, али изразите трајности која се обично повезује са материјалима као што су челик, дрво или тврда пластика. „Парупу” столица је први производ од DuraPulp материјала који је чини трајном и водоотпорном, као и потпуно обновљивом. Лагана је и може се слагати једна на другу што је практично за транспорт или код реорганизације простора. „Парупу” столица је намењена забави и игри деце и њена трајност одговара отприлике дужини детињства. Дебљина материјала од кога је направљена је свега неколико милиметара и може издржати тежину одраслих.

Централни нервни систем за планету земљу

Наравно, одрживи дизајн, ако га сведемо само на примере употребних предмета, губи свој смисао. Планета и њени ресурси су у тако дубокој кризи да су неопходне не само одговарајуће мере на нивоу држава и влада, него су се у последње време тим напорима придружиле и мултинационалне компаније, чија разгранатост и економски интерес допиру даље од моћних, али ипак територијом ограничених државних власти. Прво је компанија ИБМ лансирала иницијативу „Smart Planet” која треба да омогући боље и ефикасније коришћење енергије, воде, хране, информација, па и здравствене заштите на локалним, микронивоима, да би се постигле огромне глобалне уштеде. Пре свега неколико дана, компанија „Хјулит пакард” је лансирала „Централни нервни систем за планету Земљу”, бизнис модел који ће бити заснован на одрживости.

За крај, охрабрујући податак који говори да Србија неће бити искључена из светских дизајнерских токова, те да се све боље позиционира у глобалним креативним круговима. Међу 80 светских новинара и критичара дизајна, који су ове године позвани на конференцију уочи Миланског сајма, нашле су се и три представнице српске дизајнерске сцене: Јелена Матић, доцент на Шумарском факултету и директор Талент зоне фестивала „Миксер”, Миа Давид, уредница часописа „Кварт”, као и Маја Лалић, архитекта и председник удружења „Миксер”, које већ десет година активно ради на развоју и промоцији домаћег дизајна.