Od našeg stalnog dopisnika iz Vašingtona

Tek je smrt 91-godišnjeg Džeroma Dejvida Selindžera mnoge u Americi, a i u ostatku svete podsetila – da je živeo. Njegov kultni „Lovac u žitu” je toliko dugo klasika, da je bilo sasvim prirodno uverenje da je i autor, u odsustvu pomena u medija, već tamo gde su i svi klasici.

Dugo medijsko opraštanje od Selindžera u ovdašnjim medijima donelo mu je ono što je za života, gotovo pola veka, izbegavao – publicitet. Onu vrstu kopanja po detaljima biografije koja nameće i neočekivanu dilemu: da li je 27. januara umro pisac, ili samo čovek.

Sada, kada ga više nema, visoko se podiže zavesa sa njegove privatnosti koju je toliko dugo ljubomorno držao spuštenom. Stiglo ga je ono što nije želeo – ili je to bar takvim predstavljao – dupla doza slave. Odlazak iz života poznate obično seli u mitove, ali u Selindžerovom slučaju, on je fizičkim umiranjem iz legende vraćen među smrtnike.

Oni koji su ovde proučavali njegovo delo, ali i oni koji su više fascinirani njegovim životom nego njegovim perom, bez prestanka sada analiziraju njegovu usamljenost, njegove razloge za potpuno povlačenje i konstatuju očigledni paradoks da ga je njegova žudnja za anonimnošću učinila još poznatijim.

Po jednima, njegovo usamljeništvo nije toliko bila skromnost, koliko njegova arogancija. Po drugima zid ćutanja koji je podigao i održavao oko sebe je njegovo „najsnažnije, najelokventnije i možda najtrajnije umetničko delo”.

Neizbežno je i pitanje da li bi se „Lovac u žitu” dosad prodao u 65 miliona primeraka” (a novi milioni će, sa povećanim interesovanjem, sada neizbežno uslediti) da je Selindžer, kao što to danas rade savremenici, objavljivao po jedan roman godišnje? Svojim životnim stilom u drugoj polovini svog veka, stilom građanina male varoši (1.700 duša) na severoistoku Amerike, Selindžer je, rečeno jezikom marketinških poslenika, postao „poslednji mistični brend Amerike”.

Ali „usamljeništvo ima smisla samo ako ljudi žele da vas vide”. Stoga nema dileme oko toga da Selindžer može da bude primer za analiziranje, ali ne i uzor za podražavanje. U današnjoj eri, blogova, tvitera i fejsbuka, svi traže da budu obasjani reflektorima publiciteta: danas nema više pisaca koji svakodnevno pišu, kao što je to uporno činio Selindžer, bez želje da se to objavi. Pisanje jeste lični, duboko intimni čin, ali podrazumeva bar potajnu želju da to neko pročita. A i čitanje, kao i pisanje, zahteva duge sate usamljenosti, nečega za šta se, u svakodnevici u kojoj novi mediji bombarduju sadržajima čije je dejstvo sveopšte rasipanje pažnje, sve teže nalazi vreme.

Danas nema autora koji bi pristao na ono što je 1974, u retkom intervjuu koji je dao „Njujork tajmsu”, sam Selindžer objasnio ovako:

„Neobjavljivanje donosi veličanstveni mir. Objavljivanje je strašan udar na moju privatnost. Ja volim da pišem, živim da bih pisao. Ali pišem samo za sebe i svoje zadovoljstvo.”

Posmrtno kopanje po njegovom životu donosi inače i neka iznenađenja. Pošto su sve redakcije koje drže do sebe, na vest o smrti u Korniš poslale svoje reportere, ono što su oni tamo otkrili jeste da je Selindžer izbegavao njihov soj, ali se družio sa sugrađanima. Bio je doduše ćutljiv, ali „komšija Džeri”, kako su ga oslovljavali, nije se klonio njih. Život u zabiti Nove Engleske imao je za njega neke draži, poput mesečnog izlaska na ritual prodaje goveđeg pečenja koji je priređivala lokalna crkva (dolazio bi među prvima, da bi zauzeo svoje, uvek jedno isto mesto, blizu police sa kolačima), ili kupovine u lokalnoj samoposluzi pred samo njeno zatvaranje. I da, dopisivanja, pa i druženja sa tinejdžerkama, od kojih mu je jedna neko vreme bila životna saputnica.

Komšije su, zauzvrat, bile solidarne: kad bi se neki radoznalac raspitivao za put do njegove kuće, inače obeležen upozorenjima da vodi ka privatnom imanju i da su nepozvani nepoželjni, oni bi ga poslali negde drugde.

Sada, kada čoveka više nema, i kada su ostale samo njegove knjige – i dokaz da za jedan život može da bude dovoljno i samo jedno remek-delo – tek treba da se vidi ono što se s velikom radoznalošću iščekuje: šta se sve nalazi u velikom Selindžerovom sefu u koji je odlagao rukopise onoga što je pisao „samo za sebe i za svoje zadovoljstvo”.

Nema ga više da svoje advokate mobiliše da spreče svaki pokušaj da neko profitira od njegovog legata: poslednji put oni su u njegovo ime prošle godine u julu izdejstvovali zabranu objavljivanja američkog izdanja tobožnjeg nastavka „Lovca u žitu” iz pera jednog švedskog autora koji priča o Selindžerovom mladom junaku kao o šezdesetogodišnjaku.

Selindžer će i sa onog sveta još neko vreme, dok se ne razreše sva pitanja njegove ostavštine, nastaviti da svetu uskraćuje svoje reči. Ali ranije ili kasnije, misterija će biti rešena: da li je usamljeništvo bilo izbor, ili iznuda autora koji je imao dovoljno snage da se suoči sa neprijatnom istinom da je najbolje već napisao i da zbog toga treba da zaćuti.