Од нашег сталног дописника из Вашингтона

Тек је смрт 91-годишњег Џерома Дејвида Селинџера многе у Америци, а и у остатку свете подсетила – да је живео. Његов култни „Ловац у житу” је толико дуго класика, да је било сасвим природно уверење да је и аутор, у одсуству помена у медија, већ тамо где су и сви класици.

Дуго медијско опраштање од Селинџера у овдашњим медијима донело му је оно што је за живота, готово пола века, избегавао – публицитет. Ону врсту копања по детаљима биографије која намеће и неочекивану дилему: да ли је 27. јануара умро писац, или само човек.

Сада, када га више нема, високо се подиже завеса са његове приватности коју је толико дуго љубоморно држао спуштеном. Стигло га је оно што није желео – или је то бар таквим представљао – дупла доза славе. Одлазак из живота познате обично сели у митове, али у Селинџеровом случају, он је физичким умирањем из легенде враћен међу смртнике.

Они који су овде проучавали његово дело, али и они који су више фасцинирани његовим животом него његовим пером, без престанка сада анализирају његову усамљеност, његове разлоге за потпуно повлачење и констатују очигледни парадокс да га је његова жудња за анонимношћу учинила још познатијим.

По једнима, његово усамљеништво није толико била скромност, колико његова ароганција. По другима зид ћутања који је подигао и одржавао око себе је његово „најснажније, најелоквентније и можда најтрајније уметничко дело”.

Неизбежно је и питање да ли би се „Ловац у житу” досад продао у 65 милиона примерака” (а нови милиони ће, са повећаним интересовањем, сада неизбежно уследити) да је Селинџер, као што то данас раде савременици, објављивао по један роман годишње? Својим животним стилом у другој половини свог века, стилом грађанина мале вароши (1.700 душа) на североистоку Америке, Селинџер је, речено језиком маркетиншких посленика, постао „последњи мистични бренд Америке”.

Али „усамљеништво има смисла само ако људи желе да вас виде”. Стога нема дилеме око тога да Селинџер може да буде пример за анализирање, али не и узор за подражавање. У данашњој ери, блогова, твитера и фејсбука, сви траже да буду обасјани рефлекторима публицитета: данас нема више писаца који свакодневно пишу, као што је то упорно чинио Селинџер, без жеље да се то објави. Писање јесте лични, дубоко интимни чин, али подразумева бар потајну жељу да то неко прочита. А и читање, као и писање, захтева дуге сате усамљености, нечега за шта се, у свакодневици у којој нови медији бомбардују садржајима чије је дејство свеопште расипање пажње, све теже налази време.

Данас нема аутора који би пристао на оно што је 1974, у ретком интервјуу који је дао „Њујорк тајмсу”, сам Селинџер објаснио овако:

„Необјављивање доноси величанствени мир. Објављивање је страшан удар на моју приватност. Ја волим да пишем, живим да бих писао. Али пишем само за себе и своје задовољство.”

Посмртно копање по његовом животу доноси иначе и нека изненађења. Пошто су све редакције које држе до себе, на вест о смрти у Корниш послале своје репортере, оно што су они тамо открили јесте да је Селинџер избегавао њихов сој, али се дружио са суграђанима. Био је додуше ћутљив, али „комшија Џери”, како су га ословљавали, није се клонио њих. Живот у забити Нове Енглеске имао је за њега неке дражи, попут месечног изласка на ритуал продаје говеђег печења који је приређивала локална црква (долазио би међу првима, да би заузео своје, увек једно исто место, близу полице са колачима), или куповине у локалној самопослузи пред само њено затварање. И да, дописивања, па и дружења са тинејџеркама, од којих му је једна неко време била животна сапутница.

Комшије су, заузврат, биле солидарне: кад би се неки радозналац распитивао за пут до његове куће, иначе обележен упозорењима да води ка приватном имању и да су непозвани непожељни, они би га послали негде другде.

Сада, када човека више нема, и када су остале само његове књиге – и доказ да за један живот може да буде довољно и само једно ремек-дело – тек треба да се види оно што се с великом радозналошћу ишчекује: шта се све налази у великом Селинџеровом сефу у који је одлагао рукописе онога што је писао „само за себе и за своје задовољство”.

Нема га више да своје адвокате мобилише да спрече сваки покушај да неко профитира од његовог легата: последњи пут они су у његово име прошле године у јулу издејствовали забрану објављивања америчког издања тобожњег наставка „Ловца у житу” из пера једног шведског аутора који прича о Селинџеровом младом јунаку као о шездесетогодишњаку.

Селинџер ће и са оног света још неко време, док се не разреше сва питања његове оставштине, наставити да свету ускраћује своје речи. Али раније или касније, мистерија ће бити решена: да ли је усамљеништво било избор, или изнуда аутора који је имао довољно снаге да се суочи са непријатном истином да је најбоље већ написао и да због тога треба да заћути.