Дух Њујорка у Ротердаму

„Добродошли у Хол великана”, одјекивало је из каталога овогодишњег North Sea Jazz Festivala. Обележавајући 35. рођендан и пету годишњицу откад је манифестација пресељена из Хага у Ротердам, у комплексу Ahoy окупиле су се највеће звезде данашњег џеза и сродне музике.

„Холандија ЈЕ светски шампион”, одјекивало је улицама Ротердама, окићеним наранџастим заставама, балонима, транспарентима. Трећи поход на титулу светског првака у фудбалу био је главна тема у сваком разговору, снажно се рефлектујући и на самит џезера.

У петак по подне, медији су објавили бојазан да ће посета фестивалу бити слабија, те да је организатор одлучио да у последњи тренутак снизи цене карата. Потом се муњевито пронела „поуздана информација” да ће на концерту Стивија Вондера, баш у време финала Светског купа, гостовати Принс. Ништа од тога није било тачно. Организатори су паметно одлучили да део програма у недељу помере мало унапред и мало уназад, као и да на видео бимовима омогуће праћење фудбала. Таква одлука допринела је, чини ми се, још бољој посети, а атмосфера трећег дана манифестације била је неописиво узбудљива.

Овогодишњи Artist In Residence био је Орнет Колмен. Наступио је три пута, а његовом квартету придружили су се Џошуа Редман, Чарли Хејден, Џејмс Блад Алмер, Башир Атар и The Masters Musicians of Jajouka (Мароко). Избор родоначелника џез авангарде је донекле био изненађујући, ако се има у виду да је и прошле године резиденцијални статус имао један авангардиста – Џон Зорн. С друге стране, после оваквих потеза потпуно је јасно да овај организациони тим не жели да има ништа са претходним, који је током 90-их редовно трпео придике џез пуританаца да је, после смрти оснивача Пола Акета, „продао” фестивал. И данас је у програму известан број оних који залутају на један џез догађај, али низ других програмских потеза одређује им оно место које треба да имају. Част да затвори фестивал добио је ипак Стиви Вондер, али је тај потез био двоструко генијалан. Прво, он је несумњиво најутицајнији поп-аутор у данашњем џезу: списак џез уметника који су обрађивали његове песме је огроман. Друго, Вондер је потпуно испоштовао околности у којима се нашао, уврстивши у свој програм два џез стандарда – „Take Five” (Дејв Брубек) и „Giant Steps” (Џон Колтрејн).

Централна тема овогодишњег фестивала носила је назив „Глобални Бруклин, Њујорк”, представљајући, како име сугерише, остварења младих уметника из разних крајева света који су одлучили да каријеру развијају у престоници џеза. На челу овог друштва је канадски композитор и аранжер Дарси Џејмс Аргју, двоструки лауреат у овогодишњем гласању Асоцијације џез новинара, најзанимљивије име на пољу оркестарског џеза које се појавило још од Марије Шнајдер (код које је, између осталих, и учио). Раскошно расписану оркестрацију у којој се мешала класика, авангарда, минимализам, фанки и рокенрол, извео је Келнски савремени џез оркестар. За први сусрет – када буде следећи пут дошао у Европу, сигурно ће бити у могућности да поведе сопствени састав Secret Society. Уз њега је одмах алт саксофониста Стив Леман, чији је албум „Travail, Transformation & Flow” био међу најбољим у 2009. години, по мишљењу критике. Формација октета са пет дувача (два саксофона, тромбон, труба, туба), вибрафоном и ритам секцијом пружа му прилику да осмисли музику која ће поседовати хармонски карактер модерних биг бендова и остављати довољно простора свим музичарима за индивидуалне импресије. Њих двојица, као и Тимукан Сахин (гитара, Турска), Бен ван Гелдер (алт саксофон, Холандија), Џон Ескрет (клавир, Велика Британија), те Американци Џонатон Хафнер (алт саксофон), Тод Сикафус (контрабас) и састав Rudder, нудили су занимљиве одговоре на питања каква је позиција савременог џеза, у каквом је односу према популарној или класичној музици, и на који начин европски уметници доприносе походу новим џез путевима.

Врхунски доживљаји ове године: органски спој фламенка и џеза у режији шпанског гитаристе Пепеа Хабикуеле и контрабасисте Дејва Холанда; занимљиви укуси класике у тентету саксофонисте Криса Потера, са гудачима и дрвеним дувачима; још један тријумф виртуозне јапанске пијанисткиње Хироми, овог пута у друштву трија басисте Стенлија Кларка; енергетска бомба саксофонисте Џошуе Редмана, са дуплом ритам секцијом; снимљене траке блуз пионира у третману пијанистичког трија Џејсона Морана; општа журка у фанки ритму у режији Шерон Џонс и The Dap Kings; малијски соул шармантне Рокије Траоре; лудило јапанског Shibusa Shirasu Orchestra, са четири буто играча, две плесачице и илустратором на сцени; нежни и незаборавни „I Want You” Елвиса Костела...

Европске боје: озвучавање туге трубача Томаша Штанка (Пољска); електрични плес састава Jagga Jazzist (Норвешка) и акустични одговор Nik Bartsch’s Ronin (Швајцарска); сусрет индијских ритмова са скандинавском меланхолијом под руководством саксофонисте Андија Шепарда (Велика Британија); надахнути пијанистички трио Phronesis (Велика Британија, Данска); нови узбудљив сусрет са музиком младог бубњара Срђана Ивановића и његовог Blazin’ Quarteta, уз специјалног госта скречера Златка Бачкараја (БиХ).

Ако бих морао да изаберем један догађај који ме је посебно импресионирао, била је то представа младог пијанисте Виџеја Ајера и његовог трија. За само годину дана, они су од „обећавајућих момака” израсли у састав који тачно зна шта хоће и којим средствима да тражи своје место у глобалној џез породици. Интелектуално, безобразно и емотивно – три су различите асоцијације на оно што смо чули. Највеће разочарање приредила ми је Нора Џонс – бледо, безвољно певање, исподпросечан бенд и досадан сценски наступ нимало не доликују девојци од које смо толико очекивали пре само пет година.

Као и увек, много је више оних које нисам стигао да видим... Међу њима и: Дајен Ривс, Каетана Велоза, Курта Елинга, Пета Метинија, Маркуса Милера, Гил Скот Херона, Ли Коница, Fил Вудса, Херби Хенкока, Ди Ди Бриџвотер, Чик Корију, Мајка Стерна и Рендија Брекера, Ал Грина, Мејси Греј, Жилберто Жил, Сонија Ролинса, Дајану Крол, Џоа Семпла и Ренди Крофорд, Мекој Тајнера и Џо Лована, Кејти Мелу, Бади Гаја, Џош Стон, Џулса Холанда, Рики Ли Џонса, Рон Картера... Биће их на другим фестивалима, или следеће године.

Овогодишњу награду међународног жирија критичара за „таленте који заслужују већу пажњу” (која носи име Пола Акета) добио је трубач Кристијан Скот – лепо је подсетити се да смо младог уметника видели у Београду још пре две године. А „Специјално признање Пол Акет” уручено је Квинсију Џонсу. Церемонија доделе подразумевала је – осим дугог Квинсијевог обраћања публици, које је имало тон правог џез манифеста, и јавни радијски интервју који је дао контрабасисти Кристијану Мекбрајду. У смирај дана, легендарни трубач, композитор и продуцент појавио се на наступу Стивија Вондера и поново поклонио публици.