„... Već decenijama, nerado ulazi u crkve, a sa popovima i vladikama izbegava svaki ozbiljni razgovor. Služenja su dugačka, jednolična i pusta od licemerja i dosade. I kod pravoslavnih i kod katolika. Možda ima neke svežine u protestanata. Svi oni su, međutim, za njega, oni isti fariseji i sadukeji, kojima se Hristos rugao. Spolja okrečene grobnice. Na ustima Hristos, u srcu Đavo. Podelili su crkvu, zavadili narode, zaboravili na čoveka. Oni su apostoli sile, cezara, mržnje, ratnih truba u ime nacije, u ime plemena, u ime države i njene ideologije. Čovek, obični i mali čovek, sa svojim mukama i nadama, pa ma koje vere ili nacije bio, za njih, odavno, ne postoji. On je umro sa Hristom i Hristovim apostolima iz Kapernauma...“ (Doktor Aron, strana 187).

„...U ime Hrista, koji nikakve imovine nije imao, koji je položen i u iznajmljeni grob, sagradili su sebi dvorce i palate, pokrili se zlatnim odorama i krunama, izgradili crkve-piramide, crkve-oblakodere, sa čijih amvona, već dvadeset vekova, dele i mržnjom truju ljude i narode. Dragi moji prijatelji, ja Boga nisam osetio ni u rimskom hramu apostola Petra, ni u Bogorodičinoj crkvi u Parizu, ni u onim, ogromnim i raskošnim, katedralama i bazilikama Pešte, Londona, Madrida ili Berlina. Sve posvećeno Hristu, a zidano u slavu careva, kraljeva, vojskovođa, prvosveštenika. Boga sam sreo u ovim bednim crkvama u Izraelu i u jednoj, u Srbiji, bednijoj i od njih. Ta crkvica je Čobanova kapela, tako je narod zove...“ (Doktor Aron, strane 199 i 200).

Ovako piše u romanu „Doktor Aron“ Vuka Draškovića. A u prikazu-kritici tog romana Zlatko Paković (Politika, 16. januar) piše: „Aron kaže da Boga nije osetio ni u jednoj zapadnoevropskoj bogomolji, već samo u Izraelu i u Srbiji.“ I zaključuje da je reč o „ideološkoj naplavini“ iz Draškovićevog starog (velikosrpskog) perioda!

Kritičar ima pravo na svoj književni ukus, na lični animozitet prema piscu i na svoj kritički sud, ma kakav i prema bilo kome. On nema samo jedno pravo. Da falsifikuje, da piscu podmeće sopstvene konstrukcije i onda im se ruga. Ako to čini, onda to nije kritika nego mržnja pretočena u pamflet-atentat. Paković zna da je pisao kao atentator. Odaje ga njegova podsvest. Zbog čega bi, inače, u svom tekstu spominjao da je Drašković „igrom slučaja“ preživeo atentate „od strane režima Slobodana Miloševića“, kad u romanu o tome nema ni slova, jer se sve završava krajem 1980. godine.

Vođen zlom voljom i namerom, on se podsmeva autoru romana zbog toga što glavni junak, Doktor Aron, na početku priče, često i prostački psuje. Pri tome, u svom paraprikazu Paković krije od čitalaca motiv takvog ponašanja, koji je u romanu.

„- Zašto toliko psuješ? – izlete Gavrilu.

-Da ne bih vrištao. Da ne bih pukao kao bomba. Eto zašto... Kad sam se vratio iz Njujorka (1955. godine, A.Č.), iz kukavičluka sam počeo da psujem i da pravim budalu od sebe. Ketman. Dugačak jezik, brz jezik, a zatvor stalno pred očima. Zato sam pribegao psovkama i raznim glupostima, da misle da sam skrenuo i da mi, sve što lanem, odbiju na ludost...“

Iz istih pobuda, on falsifikuje ceo sadržaj romana, izmišljajući da Aron razrešava misteriju Velikog praska u svemiru, tako što pronalazi likove sa jednog misterioznog crteža, pa se „sve završava veselo, veridbom, pri kojoj verenica nije ni osetila svoje prstenovanje“. Sramno. Nedopustivo. Doktor Aron sanjari o nedokučivom, o Vrhovnom umu kao tvorcu svemira, o besmrtnosti čovekove duše i misli. Nada se, i traži dokaze za svoju nadu da kosmički zakoni imaju i zakonodavca. On se nada i sumnja, istovremeno.

„Mrtvi ne mogu ništa, sem da budu mrtvi, da budu Ništa.“ (Doktor Aron, strana 247.)

„Mene Bog muči, on jedino i muči“, kaže Ivan Karamazov. Paković se ruga takvoj muci. Kao da za njega nema dileme. Ili nas je donela roda, ili smo od majmuna. Zato on i ne razume Aronovu metaforu da su „mrtvi zdraviji od živih“. Ma šta da biva sa čovekom posle smrti, izvesno je da neće osećati zemaljski bol ni bolesti. Kao što je izvesno i da je život sami varka i priviđenje. „Neka mrtvi sahrane mrtve“, uzviknuo je Hristos. Ali, pošto to ništa ne razume i ne oseća, Paković se izruguje i falsifikuje, pa „lekovitu narkomaniju (opijenost duhom Vrhovnog uma) vasione zamišlja kao špricanje heroinom ili ušmrkavanje hašiša.

O romanu Vuka Draškovića pisao je kao onaj što je, nipodaštavajući Šekspira, ovako „citirao“ jedno mesto iz „Hamleta“: Amlet, Amlet, ene ti ga duh od pokojni tatko, vija se oko kulu!