„... Већ деценијама, нерадо улази у цркве, а са поповима и владикама избегава сваки озбиљни разговор. Служења су дугачка, једнолична и пуста од лицемерја и досаде. И код православних и код католика. Можда има неке свежине у протестаната. Сви они су, међутим, за њега, они исти фарисеји и садукеји, којима се Христос ругао. Споља окречене гробнице. На устима Христос, у срцу Ђаво. Поделили су цркву, завадили народе, заборавили на човека. Они су апостоли силе, цезара, мржње, ратних труба у име нације, у име племена, у име државе и њене идеологије. Човек, обични и мали човек, са својим мукама и надама, па ма које вере или нације био, за њих, одавно, не постоји. Он је умро са Христом и Христовим апостолима из Капернаума...“ (Доктор Арон, страна 187).

„...У име Христа, који никакве имовине није имао, који је положен и у изнајмљени гроб, саградили су себи дворце и палате, покрили се златним одорама и крунама, изградили цркве-пирамиде, цркве-облакодере, са чијих амвона, већ двадесет векова, деле и мржњом трују људе и народе. Драги моји пријатељи, ја Бога нисам осетио ни у римском храму апостола Петра, ни у Богородичиној цркви у Паризу, ни у оним, огромним и раскошним, катедралама и базиликама Пеште, Лондона, Мадрида или Берлина. Све посвећено Христу, а зидано у славу царева, краљева, војсковођа, првосвештеника. Бога сам срео у овим бедним црквама у Израелу и у једној, у Србији, беднијој и од њих. Та црквица је Чобанова капела, тако је народ зове...“ (Доктор Арон, стране 199 и 200).

Овако пише у роману „Доктор Арон“ Вука Драшковића. А у приказу-критици тог романа Златко Паковић (Политика, 16. јануар) пише: „Арон каже да Бога није осетио ни у једној западноевропској богомољи, већ само у Израелу и у Србији.“ И закључује да је реч о „идеолошкој наплавини“ из Драшковићевог старог (великосрпског) периода!

Критичар има право на свој књижевни укус, на лични анимозитет према писцу и на свој критички суд, ма какав и према било коме. Он нема само једно право. Да фалсификује, да писцу подмеће сопствене конструкције и онда им се руга. Ако то чини, онда то није критика него мржња преточена у памфлет-атентат. Паковић зна да је писао као атентатор. Одаје га његова подсвест. Због чега би, иначе, у свом тексту спомињао да је Драшковић „игром случаја“ преживео атентате „од стране режима Слободана Милошевића“, кад у роману о томе нема ни слова, јер се све завршава крајем 1980. године.

Вођен злом вољом и намером, он се подсмева аутору романа због тога што главни јунак, Доктор Арон, на почетку приче, често и простачки псује. При томе, у свом параприказу Паковић крије од читалаца мотив таквог понашања, који је у роману.

„- Зашто толико псујеш? – излете Гаврилу.

-Да не бих вриштао. Да не бих пукао као бомба. Ето зашто... Кад сам се вратио из Њујорка (1955. године, А.Ч.), из кукавичлука сам почео да псујем и да правим будалу од себе. Кетман. Дугачак језик, брз језик, а затвор стално пред очима. Зато сам прибегао псовкама и разним глупостима, да мисле да сам скренуо и да ми, све што ланем, одбију на лудост...“

Из истих побуда, он фалсификује цео садржај романа, измишљајући да Арон разрешава мистерију Великог праска у свемиру, тако што проналази ликове са једног мистериозног цртежа, па се „све завршава весело, веридбом, при којој вереница није ни осетила своје прстеновање“. Срамно. Недопустиво. Доктор Арон сањари о недокучивом, о Врховном уму као творцу свемира, о бесмртности човекове душе и мисли. Нада се, и тражи доказе за своју наду да космички закони имају и законодавца. Он се нада и сумња, истовремено.

„Мртви не могу ништа, сем да буду мртви, да буду Ништа.“ (Доктор Арон, страна 247.)

„Мене Бог мучи, он једино и мучи“, каже Иван Карамазов. Паковић се руга таквој муци. Као да за њега нема дилеме. Или нас је донела рода, или смо од мајмуна. Зато он и не разуме Аронову метафору да су „мртви здравији од живих“. Ма шта да бива са човеком после смрти, извесно је да неће осећати земаљски бол ни болести. Као што је извесно и да је живот сами варка и привиђење. „Нека мртви сахране мртве“, узвикнуо је Христос. Али, пошто то ништа не разуме и не осећа, Паковић се изругује и фалсификује, па „лековиту наркоманију (опијеност духом Врховног ума) васионе замишља као шприцање хероином или ушмркавање хашиша.

О роману Вука Драшковића писао је као онај што је, ниподаштавајући Шекспира, овако „цитирао“ једно место из „Хамлета“: Амлет, Амлет, ене ти га дух од покојни татко, вија се око кулу!