Od našeg stalnog dopisnika iz Vašingtona

U svoju prvu posetu Kongresnoj biblioteci, koja je smeštena u tri raskošna zdanja u samom srcu Vašingtona, na Kapitol hilu, baš preko puta Kongresa, otišao sam sa predznanjem da je to najveća riznica znanja i kulture u Americi i najveća takva institucija na svetu, ali i sa velikom željom da se neposredno uverim kako se tamo spaja ono što je na prvi pogled teško spojivo: kultura i politika, znanje i vlast.

Kongresna biblioteka je osnovana da bi bila servis politike. Mudri oci nacije – a moj domaćin će kasnije prokomentarisati da ih njihovi današnji naslednici nisu dostigli u intelektualnim kapacitetima i državničkim vizijama – pošli su od toga da, kad donose zakone, zakonodavci treba da imaju uvid u sve što u oblasti kojom se neki zakon bavi postoji u svetu. Slobodno i demokratsko društvo je jedino moguće stvarati snagom intelekta, a za to je neophodna knjiga i slobodan pristup ka njoj – bio je moto Tomasa Džefersona, koji je jedan od najzaslužnijih što je ova ustanova postala to što jeste

Danas je tamo oko tri miliona pravnih knjiga – i još oko 30 miliona iz svih drugih oblasti, na svim jezicima sveta (više od 470), od kojih je više od 5.000 štampano pre 1500. godine. Prvo što će radoznali posetilac, bilo da je turista bilo istraživač, videti u njenom predvorju jeste fantastično sačuvani primerak Gutenbergove Biblije, izložen u specijalnoj vitrini, a ova prošlost sasvim skladno koegzistira sa budućnošću: ta prastara knjiga je okružena ekranima „na dodir” koji po želji prikazuju uzorke raznovrsnog blaga ove ustanove koja čuva i i kataloški obrađenih 14 miliona fotografija, tri miliona zvučnih zapisa, blizu milion filmova, igranih i dokumentarnih i televizijskih emisija, 5,2 miliona mapa...

Moj domaćin mi je pažnju skrenuo na jednu mapu iz 1507. godine, začuđujuće detaljnu, na kojoj su ucrtane i granice zemlje koja je označena kao „Servia”.

On dobro poznaje kuću u kojoj radi – već 42 godine! Predrag Pajić, Srbin iz Banjaluke, koji je kao političi nezadovoljnik iz socijalizma emigrirao još 1957, da bi ovde stigao 1960, postao je, naravno, u međuvremenu Amerikanac – aktivan je u ovdašnjoj politici kao član Demokratske stranke – ali je ostao i Srbin. Posao koji radi – viši referentni bibliotekar, specijalista južnoslovenske kulture – omogućava mu da podjednako bude u toku sa zbivanjima u svoje obe domovine.

Mojoj radoznalosti o tome kako to kultura služi politici udovoljio je prvo citiranjem Tomasa Džefersona „da informacije i komentari treba da budu tačni bez obzira na to da li su po ukusu onoga ko ih zahteva”. To je, kaže, suštinska razlika od većine medija i političkih institucija koji pišu da bi ugađali svojim čitaocima i donatorima.

Predrag Pajić dobro pamti devedesete, doba dramatičnog i traumatičnog rastakanja Jugoslavije, kada je u Kongresu naglo porasla potreba za njegovom ekspertizom, od toga kako se izgovaraju imena aktera te drame, pa do nekih pojmova koji dotle nisu bili u vidokrugu ni političara ni medija (na primer, ko su „bogumili”). „Trudio sam se da Kongres, naučna sredina i mediji budu što tačnije obavešteni o događajima i činjenicama, a na to kako će ih koristiti, naravno, nisam mogao da utičem.”

Bilo je to vreme kada su i u Vašingtonu povodom zbivanja na Balkanu stvarani „krizni štabovi”, pre svega u Stejt departmentu, ali i u nekim institutima. „Događalo se da pola radnog vremena provedem na sastancima gde sam objašnjavao i odgovarao na pitanja”, kaže Pajić, koji, razume se, nije bio jedini u toj ulozi: bilo je tu i drugih američkih eksperata, a kad se situacija smirila, počeli su da na razne seminare pristižu i intelektualci i poneki političar sa lica mesta.

U velikoj priči o Kongresnoj biblioteci – o njenim 800 kilometara dugim depoima u susednoj državi Merilend, odakle dva kombija svaki dan donose i tamo odnose ono što se traži u čitaonicama tri zdanja na Kapitol hilu, njenih 4.500 „službenika”,  o tome šta je sve ovde iz naših krajeva (između ostalog, i sve knjige koje su kod nas svojevremeno zabranjivane i uništavane) – može da se napiše ne samo jedna knjiga, a u svakom slučaju, previše je toga da bi stalo u jednu novinsku priču.

Za kraj zato ostavljam ono što mi je gospodin Pajić ispričao o svom šefu. „Bibliotekar Kongresa” je njegova titula, ali i naziv institucije. Od svog osnivanja, pre 210 godina, Kongresna biblioteka je imala samo 13 bibliotekara (sa velikim „B”). Tu ličnost, koja mora da bude svestrano obrazovana i da dostojno bude na čelu biblioteke, imenuje predsednik, a aminuje Kongres – sa doživotnim mandatom.

Dr Džems Bilington je zakletvu – da, bibliotekar Kongresa polaže zakletvu – položio još 14. septembra 1987. Ispratio je četiri predsednika, tri republikanca i jednog demokratu, a sada sarađuje sa petim. On danas ima 81 godinu i, pored doktorata koji je stekao još u mladosti, ima još 40 počasnih.

On je inače imao veliki posao koji nije zapao njegovim prethodnicima: da biblioteku uvede u digitalnu eru i njena „virtuelna” vrata otvori ne samo Amerikancima, nego i celom svetu. Koliko se u tome uspelo, svedoči statistika: za godinu dana, preko svojih kompjutera, u Kongresnu biblioteku je ušlo 85 miliona posetilaca koji su otvorili 610 miliona njenih stranica...

Milan Mišić

---------------------------------------------------------

Klinton i Andrićev citat o (srušenom) mostarskom mostu

„Jednom sam dobio poziv iz Bele kuće da pronađem pogodan citat za predsednikov govor povodom stvaranja Federacije Bošnjaka i Hrvata u BiH, posle Dejtona. Našao sam ga i poslao, ali mi se opet javio pisac predsednikovih govora koji je smatrao da je citat iz jednog teksta Ive Andrić o razgovoru na mostu oko besmisla sukoba pogodniji. Složio sam se da je bolji, ali sam mu skrenuo pažnju da je nedelju dana pre toga taj most – onaj mostarski – srušila jedna od strana koja stvara tu federaciju. Zahvalili su mi što sam ih poštedeo diplomatskog skandala – iste večeri sam čuo kako predsednik Klinton izgovara citat koji sam ja predložio”, seća se Predrag Pajić