Од нашег сталног дописника из Вашингтона

У своју прву посету Конгресној библиотеци, која је смештена у три раскошна здања у самом срцу Вашингтона, на Капитол хилу, баш преко пута Конгреса, отишао сам са предзнањем да је то највећа ризница знања и културе у Америци и највећа таква институција на свету, али и са великом жељом да се непосредно уверим како се тамо спаја оно што је на први поглед тешко спојиво: култура и политика, знање и власт.

Конгресна библиотека је основана да би била сервис политике. Мудри оци нације – а мој домаћин ће касније прокоментарисати да их њихови данашњи наследници нису достигли у интелектуалним капацитетима и државничким визијама – пошли су од тога да, кад доносе законе, законодавци треба да имају увид у све што у области којом се неки закон бави постоји у свету. Слободно и демократско друштво је једино могуће стварати снагом интелекта, а за то је неопходна књига и слободан приступ ка њој – био је мото Томаса Џеферсона, који је један од најзаслужнијих што је ова установа постала то што јесте

Данас је тамо око три милиона правних књига – и још око 30 милиона из свих других области, на свим језицима света (више од 470), од којих је више од 5.000 штампано пре 1500. године. Прво што ће радознали посетилац, било да је туриста било истраживач, видети у њеном предворју јесте фантастично сачувани примерак Гутенбергове Библије, изложен у специјалној витрини, а ова прошлост сасвим складно коегзистира са будућношћу: та прастара књига је окружена екранима „на додир” који по жељи приказују узорке разноврсног блага ове установе која чува и и каталошки обрађених 14 милиона фотографија, три милиона звучних записа, близу милион филмова, играних и документарних и телевизијских емисија, 5,2 милиона мапа...

Мој домаћин ми је пажњу скренуо на једну мапу из 1507. године, зачуђујуће детаљну, на којој су уцртане и границе земље која је означена као „Servia”.

Он добро познаје кућу у којој ради – већ 42 године! Предраг Пајић, Србин из Бањалуке, који је као политичи незадовољник из социјализма емигрирао још 1957, да би овде стигао 1960, постао је, наравно, у међувремену Американац – активан је у овдашњој политици као члан Демократске странке – али је остао и Србин. Посао који ради – виши референтни библиотекар, специјалиста јужнословенске културе – омогућава му да подједнако буде у току са збивањима у своје обе домовине.

Мојој радозналости о томе како то култура служи политици удовољио је прво цитирањем Томаса Џеферсона „да информације и коментари треба да буду тачни без обзира на то да ли су по укусу онога ко их захтева”. То је, каже, суштинска разлика од већине медија и политичких институција који пишу да би угађали својим читаоцима и донаторима.

Предраг Пајић добро памти деведесете, доба драматичног и трауматичног растакања Југославије, када је у Конгресу нагло порасла потреба за његовом експертизом, од тога како се изговарају имена актера те драме, па до неких појмова који дотле нису били у видокругу ни политичара ни медија (на пример, ко су „богумили”). „Трудио сам се да Конгрес, научна средина и медији буду што тачније обавештени о догађајима и чињеницама, а на то како ће их користити, наравно, нисам могао да утичем.”

Било је то време када су и у Вашингтону поводом збивања на Балкану стварани „кризни штабови”, пре свега у Стејт департменту, али и у неким институтима. „Догађало се да пола радног времена проведем на састанцима где сам објашњавао и одговарао на питања”, каже Пајић, који, разуме се, није био једини у тој улози: било је ту и других америчких експерата, а кад се ситуација смирила, почели су да на разне семинаре пристижу и интелектуалци и понеки политичар са лица места.

У великој причи о Конгресној библиотеци – о њеним 800 километара дугим депоима у суседној држави Мериленд, одакле два комбија сваки дан доносе и тамо односе оно што се тражи у читаоницама три здања на Капитол хилу, њених 4.500 „службеника”,  о томе шта је све овде из наших крајева (између осталог, и све књиге које су код нас својевремено забрањиване и уништаване) – може да се напише не само једна књига, а у сваком случају, превише је тога да би стало у једну новинску причу.

За крај зато остављам оно што ми је господин Пајић испричао о свом шефу. „Библиотекар Конгреса” је његова титула, али и назив институције. Од свог оснивања, пре 210 година, Конгресна библиотека је имала само 13 библиотекара (са великим „Б”). Ту личност, која мора да буде свестрано образована и да достојно буде на челу библиотеке, именује председник, а аминује Конгрес – са доживотним мандатом.

Др Џемс Билингтон је заклетву – да, библиотекар Конгреса полаже заклетву – положио још 14. септембра 1987. Испратио је четири председника, три републиканца и једног демократу, а сада сарађује са петим. Он данас има 81 годину и, поред доктората који је стекао још у младости, има још 40 почасних.

Он је иначе имао велики посао који није запао његовим претходницима: да библиотеку уведе у дигиталну еру и њена „виртуелна” врата отвори не само Американцима, него и целом свету. Колико се у томе успело, сведочи статистика: за годину дана, преко својих компјутера, у Конгресну библиотеку је ушло 85 милиона посетилаца који су отворили 610 милиона њених страница...

Милан Мишић

---------------------------------------------------------

Клинтон и Андрићев цитат о (срушеном) мостарском мосту

„Једном сам добио позив из Беле куће да пронађем погодан цитат за председников говор поводом стварања Федерације Бошњака и Хрвата у БиХ, после Дејтона. Нашао сам га и послао, али ми се опет јавио писац председникових говора који је сматрао да је цитат из једног текста Иве Андрић о разговору на мосту око бесмисла сукоба погоднији. Сложио сам се да је бољи, али сам му скренуо пажњу да је недељу дана пре тога тај мост – онај мостарски – срушила једна од страна која ствара ту федерацију. Захвалили су ми што сам их поштедео дипломатског скандала – исте вечери сам чуо како председник Клинтон изговара цитат који сам ја предложио”, сећа се Предраг Пајић