Mada je januar često najtopliji mesec u Australiji, ovo leto je u Sidneju bilo prijatno: temperatura se najčešće kretala između 25 i 30 stepeni Celzijusa. Bezbrojni zalivi i raskošne plaže – od prestižnog Bondi biča i Votsons beja na istoku, do Kronula na jugu – privlače mnogobrojne posetioce; doduše, manje je plivača, a više surfera, kojima pogoduju ogromni i snažni talasi Tihog okeana.

Sidnej je u pravom smislu reči megapolis. Kažu da se u prečniku prostire na oko 200 kilometara. S jedne strane okean duboko zalazi u kopno, praveći verovatno najrazuđeniju obalu na svetu, a s druge strane se prostiru tajnovite, šumovite i impozantne Plave planine. Zbog svog položaja, Sidnej ima epitet jednog od najlepših gradova sveta. Već na aerodromu posetioci mogu da uzmu koristan vodič na kome piše: There is no place in the world like Sydney.

Rupert Bani

Iako je, dakle, leto u punom jeku, kulturni život ne jenjava. Veliku pažnju poklonika umetnosti privukle su dve izložbe. U Nacionalnoj galeriji u Kamberi izloženo je preko 150 slika iz pariskog Muzeja Orsej, koje označavaju vrhunce francuskog postimpresionizma. Iz Sidneja se svakodnevno organizuju jednodnevni ili višednevni „paket aranžmani” vozom ili avionom sa posetom izložbi kao centralnim događajem. U samom Sidneju, pak, u Umetničkoj galeriji Novog Južnog Velsa postavljena je izložba koja, na neki način, korespondira sa ovom u Kamberi: izložena su dela Ruperta Banija (1864–1947), po mnogim stručnim mišljenjima najboljeg australijskog slikara, koji je veliki deo svog života i umetničkog rada vezao za Pariz i impresioniste. Jedini je australijski slikar koji je dobio priznanje na Pariskom salonu i bio veoma aktivan i atraktivan u pariskim umetničkim krugovima. Kritičar Gistav Žefroj, Moneov blizak prijatelj, opisao je Banija kao „briljantnog umetnika, punog duha”. Došavši do pune zrelosti u vreme kada je postimpresionizam bio upravljen prevashodno na nove kolorističke efekte, Bani se razvio u koloristu i dekorativnog slikara najvišeg dometa. U svojoj sedamdesetoj godini vratio se u rodni Melburn, u kome je do kraja života slikao i uživao u svojoj drugoj velikoj umetničkoj ljubavi – muzici.

Modernizovani rituali

Najveći deo muzičkog života Sidneja odvija se u atraktivnoj Operi, jedinstvenom arhitektonskom zdanju u vidu školjke, koje kao da je usidreno uz obalu Tihog okeana. Tu je nekoliko sala do kojih se dolazi kroz prostrane holove, a sve to gravitira ka okeanu gde se na blagom povetarcu i uz morski vazduh provode pauze između činova ili delova koncerta. U januaru su na programu bile tri opere – „Travijata”, „Toska” i „Manon”. Ovu poslednju su pripremili, opremili i izveli prevashodno australijski umetnici, pa tako, na neki način, predstavlja domet australijske operske scene, visokoprofesionalne u svakom pogledu – sa funkcionalnom scenografijom (Robert Kirk), veoma živom režijom (Stjuart Maunder) i odličnim pevačima, među kojima je briljirala Amelija Faruđa u naslovnoj ulozi. To je sopran kristalno čistih visina, sa ujednačenim dijapazonom, besprekornim virtuoznim koloraturama i velikim glumačkim potencijalom. Predstavu je izvanredno precizno, lako i sa puno francuskog duha, vodio francuski dirigent Emanuel Plason – jedini stranac u ovoj umetničkoj ekipi, koji već nekoliko godina, povremeno i sa velikim uspehom, diriguje u Sidnejskoj operi.

Glavni letnji kulturni događaj je Sidnejski festival koji, doduše, obuhvata više dramski, a manje muzički plan. Pa ipak, jedno veče bilo je posvećeno muzici Stravinskog: dva dela – „Car Edip” i „Simfonija psalama” – osmišljena su kao svojevrsna muzičko-scenska celina. Oko projekta je okupljena internacionalna umetnička ekipa, koju je predvodio maštoviti reditelj Piter Selars „vizionarski umetnik koji je poznat po suštinski novim interpretacijama klasičnih dela“. U zanimljivom tekstu koji je štampan u programskoj knjižici, Selars navodi da njegova režija nadgrađuje nameru Stravinskog da ostvari „religiozni ritual u modernom društvenom kontekstu“. Organizujući scenu u tri nivoa, u prvom delu je pomoću njih jasno odelio orkestar, muški hor i soliste i recitatore, dok je u drugom delu mešoviti hor  okružio orkestar i rasporedio se na sve nivoe, a solisti su dobili neverbalne zadatke, često svedene samo na scenske kretnje. Tako je prožeo sve elemente ovih dela – linije, kako ih on naziva. Mlada, energična i autoritativna Džoana Karneiro, dirigent portugalskog porekla, vodila je sve te tokove sliveno i povezivala u amalgamisanu celinu muziku, tekst i tišinu koja je u ovom kontekst dobijala posebno značenje i naboj.

Nita Mon

Kao i u mnogim drugim sredinama, i ovde se na Dan Australije, 26. januara, dodeljuju nagrade istaknutim predstavnicima raznih disciplina. Ove godine je na planu muzičke pedagogije tu nagradu ponela Nita Mon, koja se više od pet decenija bavi klavirskom pedagogijom. Od toga je tri i po decenije provela na Sidnejskom konzervatorijumu, odgajivši čitavu plejadu pijanista koji danas muziciraju širom sveta i predaju na najuglednijim muzičkim institucijama u svetu. Ova prijatna, smirena žena, blagog osmeha i jednostavnog držanja, rođena je u porodici muzičara – njena majka i njene tetke bile su poznate u pijanističkim krugovima Novog Južnog Velsa dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Profesor joj je bio Aleksandar Sverjenski, te se tokom cele svoje pedagoške karijere držala principa ruske pijanističke škole.

I danas, u svojoj 71. godini, ona svakodnevno drži časove. „Volim decu”, kaže ona, „i pokušavam da ih pre svega naučim da vole muziku. Učenje je postupan proces. Ako ste zaista dobar pijanista, ne znači da ćete biti sposoban pedagog. Profesor mora da podstakne studenta i da ga navede na vežbanje. Jer, da bi ostvario svoje ideje, pijanista mora pre svega da je tehnički besprekoran.“

 Predlog i obrazloženje za nagradu Niti Mon dao je Slobodan Živković, naš pijanista i pedagog, koji već skoro dve decenije živi i deluje u Sidneju i uživa veliki ugled u umetničkim i pedagoškim krugovima Australije. Na pedagoškim kongresima su zapažena njegova izlaganja o specifičnostima pijanističke tehnike, njegovi studenti sa Muzičkog konzervatorijuma u Volongongu osvajaju nagrade na takmičenjima, a među mnogobrojnim privatnim studentima su Kinezi, Australijanci, Srbi, Indusi, Korejci, sa kojima radi usrdno, uspevajući da njihove različite temperamente, nacionalne odlike i navike upravi na najbolji mogući način ka muzici.

Među najboljim studentima Nite Mon je i njena ćerka Tamara Čislovska (1977). Studije na Konzervatorijumu u Sidneju započela je u svojoj šestoj godini, a četrnaestoj bila je najmlađi pijanista koji je ikad osvojio prvu nagradu na najprestižnijem australijskom takmičenju. Danas nastupa širom sveta – u Americi, Japanu, Evropi, Australiji, Novom Zelandu – u najpoznatijim sala i sa najznačajnijim orkestrima, a njen repertoar obuhvata oko 700(!) solističkih i kamernih dela.  

Snežana Nikolajević